Piše: dr Dejan Molnar docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
U Srbiji ali i u njenom okruženju preovladava mišljenje da javni sektor treba da bude zadužen za pružanje usluga iz oblasti energetike, telekomunikacija i komunalnih delatnosti. Načini za obavljanje ovih delatnosti, međutim, podložni su sve većim promenama. Pre svega to se ogleda u potrebi da se procesi pružanja usluga unaprede uključivanjem privatnog sektora. Otuda je u zemljama članicama EU i vidno veći broj projekata koji se sprovode po modelu javno-privatnog partnerstva (JPP) i to putem privatizacije velikih javnih sistema.
Modeli JPP skraćuju vreme potrebno za izgradnju infrastrukture i vreme za početak njenog korišćenja, smanjuju ukupne troškove održavanja, bolja je podela rizika između javnog i privatnog sektora, kvalitetnije upravljanje i kontrola, poboljšava se kvaliteta usluga za krajnje korisnike, dostupni su i dodatni izvori prihoda… Pored navedenih, finansijskih prednosti od JPP, prilikom donošenja odluka o implementaciji projekata i obavljanju delatnosti po modelu JPP treba imati u vidu i društveno-ekonomske koristi za korisnike usluga, ali i za celokupnu zajednicu, koje se ne računaju isključivo na bazi sameravanja priliva i odliva sredstava u vezi sa projektom. Nefinansijske koristi proističu iz tri mehanizma karakteristična za JPP: brža isporuka finalnih proizvoda i usluga krajnjim korisnicima, unapređenje kvaliteta pruženih usluga ili proizvoda i širi društveni uticaj.
Raznovrsnosti formi i delatnosti u kojima se JPP mogu javiti, može se objasniti potrebom da se na najbolji način iskoriste prednosti koje donose privatna preduzeća u poslovima proizvodnje i pružanja javnih usluga. Osnovni cilj javnog sektora prilikom pružanja usluga pomoću modela JPP, odnosno putem saradnje sa privatnim sektorom/kapitalom jeste unapređenje poslovanja (veći kvalitet uz niže budžetske rashode) pomoću znanja i iskustva koje privatni sektor donosi sa sobom.
Nakon testiranja uspešnosti projekata JPP tokom 80-ih godina, razvijene zemlje su počele da primenjuju ovaj način štednje javnih sredstava. Tokom 90-ih godina, primetan je porast broja i vrednosti projekata JPP kako u Evropi tako i u svetu. Da bi se u budućnosti postigli značajniji efekti neophodno je veći deo javnih projekata i investicija sprovesti po modelu JPP.
Iako u Srbiji postoji zakonski okvir za sprovođenje projekata JPP (Zakon o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama donet je 2011. godine), u našoj zemlji ovaj model još nije dobio mesto koje ima u razvijenim državama. Ukoliko je cilj napredak u ovoj oblasti, neophodno je uložiti napor u kreiranje ambijenta u kojem će ne samo država, već i privatni investitori biti pokretači projekata JPP. Ovim će se smanjiti pritisak na oskudne finansijske resurse države, a korist bi imali sve uključene strane zajedno sa krajnjim potrošačima koji bi dobijali bolji kvalitet proizvoda i usluga.
