Bila je subota, 16. jul 1921. godine, kada je blagajnik Velikobečkerečke šećerane Julius Bril krenuo kočijama na okolna polja, kako bi isplatio sezonske radnike. Šećerna fabrika, kako su je zvali, imala je u ataru današnjeg Lukićeva velike površinnj pod repom. Na njima je, u sezoni, radilo i do 700 radnika. Svake subote, u podne, oni bi dobijali nedeljnu nadnicu. Zarađeni novac donosili su im na pustaru.
Tog dana kola sa novcem krenula su tačno u 11.45 kao i mnogo puta pre toga. Nadničari su nestrpljivo čekali. Prošla su dva, tri sata, ali kočije nigde nije bilo. Sluteći da se nešto loše desilo, činovnik inspekcije poslao je ljude da traže nestala kola. Obišli su čitavu okolinu, uzalud. Negde oko pola šest obavešten je direktor šećerane Viktor Elek, koji je odmah pozvao policiju.
ODMOTAVANJE KLUPKA
Kapetan policije Petar Stajić, sa svojim ljudima, otišao je do šećerane. Potom je sa njenim upravnikom izašao na drum. Jedno vreme su na tvrdom, isušenom zemljištu uzalud tražili tragove. Onda su osmotrili njive pod kukuruzom, gde su pronašli leševe blagajnika Juliusa Brila i kočijaša Imrea Balaža. Ležali su potrbuške, vezanih nogu. Lica su im bila utisnuta u mekano, krvlju natopljeno tlo.
Na vratu blagajnika policajci su uočili tri duboke rane. Na glavi kočijaša, iza levog uha, bila je povreda. Dalje od njih ležala je limena kutija, iz koje je nedostajao novac. Razbojnici su do te mere bili obesni da su sa sobom poneli i užinu blagajnika, izvadivši iz njegovog džepa zemičku sa salamom.
Bečkerečka policija odmah je preduzela najširu moguću istragu. Susednim selima i atarima krstarile su konjičke jedinice. Graničari su takođe obavešteni o dvostrukom ubistvu. Ubrzo su uhapšeni sumnjivi stanovnici Rumunske Ečke, Uzdina i Sarče.
Istragu je vodio narednik Gavra Rus, komandir Žandarmerijske brigade iz Sarče. On nije birao sredstva prilikom ispitivanja osumnjičenih, dovodeći čak i sveštenika radi priznanja dela. Novac nikada nije pronađen dok je komadir, protiv koga su krenule optužbe, ubrzo demobilisan. Hvatanjem razbojnika i njihovim priznanjem počelo je da se odmotava klupko. Na dnevni red došli su nešto stariji nerasvetljeni zločini. Tako je zapravo otkriveno dobro organizovano zločinačko udruženje, o kome je pisala tadašnja gradska štampa, a od zaborava sačuvao naš sugrađanin Šimon Đarmati.
BANDA VELIKOG STILA
Razbojnička skupina, zapisao je publicista, delovala u okolini Velikog Bečkereka svega godinu dana. Predstavljala je tešku moru za stanovništvo i organe vlasti. Činili su je uglavnom situirani domaćini i porodični ljudi. Nekažnjavani. Pretežno iz Ečke i Uzdina – Petar Miok (Dinu), Vasilije Sakula (Kodrnaj), Salamon Bugar (Dunga), Juli Vuja (Vrč), Juli Miok (Dinu), Valeri Miok (Bužor), Krištof Beringer, Danilo Lifa, Josim Miok (Kakarađa), Pavel Spariosu (Pali) i Jon Miok (Nica). Nastanku bande značajno je doprinelo nesređeno stanje u društvu posle 1918. godine. U još uvek bolnim poratnim godinama lako je bilo u lažnim uniformama ući u domove preplašenog sveta, viknuti: „Žandari !” i sva bi se vrata neoprezno otvarala. Pljačkali su i otimali, ne prezajući da ubiju, ako na drugi način nisu mogli doći do novca.
Najpre su činjena bezazlena krivična dela. Početni uspesi doprineli su da 1920. godine krenu u pljačke i ubistva velikog stila. Državnom pravobranilaštvu u Velikom Bečkereku sredinom avgusta 1921. godine počele su da stižu prijave opljačkanih. Sve ih je podneo komandir stanice, narednik Gavra Rus.
U leto 1920. godine žrtva razbojnika bio je Mor Braun iz Ečke. U nedelju, na Duhove, trgovca žitom, njegovu ženu i rođake iz Beča ova banda je prebila, odnevši 26.200 kruna gotovog novca.
Sledeće mete bili su: Jon Paskuc, zemljoradnik iz Torka, koji se tek vratio iz Amerike sa par hiljada dolara i koji je ubijen; Tima Katić iz Begej Svetog Đurđa, koji je opljačkan i prebijen; onda je opljačkan i ubijen Živa Markov iz Farkaždina, dok je imovina Jovana Prema iz Lazarfelda, na imanju Zlatica, otuđena u aprilu 1921. godine.
EFIKASNO PRAVOSUĐE
Suđenje razbojnicima počelo je 19. decembra 1921. godine, u dvorani broj 55 Okružnog suda. Završeno je donošenjem presude 4. januara 1922. godine. Postupak je vodilo veće Velikobečkerečkog okružnog suda Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koje su sačinjavali: Ivo Bunić, predsednik, i sudija dr Emil Bala, porotnik Jovan Stefanović i pisar Ozren Maksimčev.
U krivičnoj stvari protiv Petra Mioka i drugova, zbog zločina ubistva i razbojništva, po optužnici državnog tužilaštva, doneta je sledeća presuda: Vasilije Sakula, koji je zaklao blagajnika, osuđen je na kaznu smrti vešanjem. Doživotnu robiju dobili su Petar Miok, Krištof Beringer i Danilo Lifa. Ostalima je izrečena kazna od 2 do 15 godina tamnice. Sima Miok, ubica kočijaša, stradao je tokom hapšenja. Još jedan član bande, Vasa Lifa, izbegao je suđenje. Nekoliko godina kasnije i on je uhapšen, ali je prilikom pokušaja bekstva takođe ubijen.
– Mnogi od uhvaćenih i osuđenih razbojnika su veoma brzo skončali život. Od žandarskog metka ili tuberkuloze u kazamatu. A jedan od njih i na vešalima dželata Florijana Mauznera i njegovog pomoćnika Karela Harta. Valjda je tako moralo biti. Da se zadovolji neka kosmička pravda. Ako je uopšte ima. Ni oni koji su izbegli ruku pravde, nisu dugo uživali u slobodi i životu – priča Šimon Đarmati, koji je proučavao slučaj trinaest lažnih žandara.
