Sećanja na odrastanje na Bagljašu, školovanje u Zrenjaninu i trenutak kada su odlučivali da li će ostati da žive u svom gradu ili sreću potražiti van njega, sa sugrađanima su podelili dr Aleksandar Ognjenović, načelnik Odeljenja hirurgije u Bolnici „Đorđe Joanović”, i Milan Ognjenović, inženjer naftnog rudarstva koji živi i radi u Bahreinu.
To su učinili na tribini „Zrenjaninci – bacači svetla” koju su organizovali Klub „Zona” i Zrenjaninska inicijativa „Izraz”.
ZAJEDNICA JE VAŽNA
Prema rečima Olivere Skoko, moderatorke i idejnog tvorca „Bacača svetla”, namera je da se objedine Zrenjaninci koji su otišli iz grada i oni koji žive u njemu. Na taj način stvara se most koji pokazuje da sugrađani svetlo bacaju i sa jedne i sa druge strane.
– Ovo je šesti susret koji organizujemo. Počeli smo u decembru sa namerom da pokažemo koliko daleko taj plamen može da stigne. Do sada smo razgovarali sa stručnjacima uglavnom iz oblasti kulture, a ovoga puta ugostili smo jednog inženjera i doktora. Tokom večeri pokušali smo da ispričamo ličnu porodičnu priču i osvrnemo se na zanimanja i uspehe gostiju – objašnjava Skoko.
Zrenjaninci Milan i Aleksandar odrastali su na Bagljašu sa roditeljima i najmlađim bratom Vladimirom. Evocirajući uspomene o detinjstvu u ovom delu grada, braća su se složila da je u pitanju bio sjajan period. Kako su opisali, stanovali su u zgradi punoj dece. Svi su se međusobno znali i družili.
– Nas petoro živelo je u 48 kvadrata, ne sećam se da nam je bilo tesno. Mislim da smo zbog toga i danas sva trojica tako bliski – kaže Aleksandar.
Sa distance ocenjuju visok kvalitet obrazovanja u osnovnim školama „Vladimir Nazor” i „Petar Petrović Njegoš”, kao i Zrenjaninsku gimnaziju.
– To je bilo drugo vreme. Odnos prema školi i profesorima je bio drugačiji. Gimnazija je bila jako dobra, naročito kada su u pitanju prirodne nauke. Po tome smo bili poznati na Beogradskom univerzitetu – ističe Milan.
ZRENJANIN KAO OSLONAC
Nakon srednje škole Aleksandar Ognjenović je upisao Medicinski fakultet u Beogradu. Kako kaže, da će biti lekar znao je još u osnovnoj školi. Verovao je da je privilegija pomagati ljudima.
– Jako volim svoj posao i vrlo sam mu posvećen. Specijalizaciju sam završio u Novom Sadu. Imao sam priliku da tamo i ostanem, ali nisam želeo. Jako mi je bitna sredina u kojoj radim i ljudi koji su oko mene. Zbog toga volim Zrenjanin. Posao je sam po sebi težak, te bi loši međuljudski odnosi odmogli u radu – objašnjava Aleksandar.
Ističe da je Zrenjanin njegov dom. U njemu je našao svoj mir i mesto gde se puni energijom.
– Nikad nisam imao želju da odem. Mislim da je ovaj grad odlično mesto za odrastanje dece. Bezbedan je i pruža mogućnost za pristojan život. Želeo sam da se vratim ovde posle školovanja. I danas se družim sa ljudima sa kojim sam išao u obdanište. Imam i prijatelje koji su se odselili, ali primećujem da im se ne ide nazad kad god dođu u posetu – kaže Aleksandar.
Braća Ognjenović složila su se da je porodica ključan oslonac. Milan ističe da se ovde najkomotnije oseća i uvek mu je drago kada se vrati. Ponosan je na to što njegovi sinovi doživljavaju Zrenjanin kao svoj grad.
– Kada smo se preselili u Bahrein, supruga i ja smo odlučili da dolazimo u Srbiju dva puta godišnje. Želeli smo da deca provode vreme sa našim porodicama. Najveći izazov bio je da ih naučimo da vole svoj grad. Naš najveći uspeh je to što oni znaju odakle dolaze. Kad god mogu posećuju Zrenjanin, tu su im najbliži i ovde se najbolje osećaju – kaže Milan.
Ističe da u rodnom gradu zapaža određene promene u odnosu na pre 15 godina kada je iz njega otišao.
– Zrenjanin ima svoj tok razvoja. Primećujem da napreduje infrastrukturno. Trudim se da vidim ono što je dobro. Mislim da su promene uvek pozitivne kada podrazumevaju napredak – zaključuje Milan.
