Cena rada postala previsoka?

Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

U poslednje vreme sve češće se može čuti da privrednici zatvaraju svoje proizvod­ne pogone u Srbiji ili da nameravaju da to učine u bliskoj budućnosti. Situacija nije mnogo povoljnija ni kada je u pitanju pri­liv novih stranih direktnih investicija (SDI). Prema podacima Narodne banke Sr­bije (NBS), tokom prve polovine ove godine ostvaren je dotok od 1,22 milijardi evra, što je za 29 odsto manje nego u istom in­tervalu lane (1,73 mlrd. evra). Sa druge strane, domaće firme ne mogu tek tako da „spakuju kofere”, već su prisiljene da se masovno zadužuju kod banaka. O njiho­vim poteškoćama u poslovanju svedoče poda­ci NBS o kreditima za likvidnost i obrtna sredstva. Ovdašnja preduzeća su za pomenute namene samo tokom prvih sedam meseci 2026. uzajmila novih 700 miliona evra (+10,5%), povećavši svoje obaveze sa 6,7 (decembar 2025) na 7,4 milijardi evra (jul 2026). Jedan od ključnih uzroka pogoršanja uslova poslovanja predstavlja povećanje rashoda, pre svega usled poskupljenja energenata i rasta zarada. Jedan od osnovnih pokazatelja troškovne konkurentnosti radne snage su je­dinični troškovi rada (JTR). U pitanju je in­dikator kojim se iskazuje trošak rada po je­dinici bruto domaćeg proizvoda, odnosno ko­liko rada (u novčanom izrazu) je potrebno za stvaranje jedne jedinice proizvoda ili uslu­ge. Ulagače, pored informacije o tome koli­ko ih ukupno košta radna snaga (neto zarade uvećane za pripadajuće poreze i doprinose), zanima i koliko zaposleni doprinose pro­izvodnji (kolika je njihova produktivnost). Pomenuti pokazatelj se izračunava kao ko­ličnik troškova radne snage (bruto zarade) i produktivnosti rada (količnik bruto domaćeg proizvoda i broja radnika). Kada su jedinični troškovi rada niži to znači da zemlja može da proizvodi jeftinije, odnosno uz manje iz­datke za rad po jedinici autputa (konkurent­nija je na međunarodnom tržištu), i obrnuto. Za investitore je neko tržište atraktivni­je u slučaju kada produktivnost raste brže od radničkih primanja, odnosno onda kada se je­dinični troškovi rada smanjuju. Situacija u Srbiji na ovom planu nije povoljna, s obzirom na to da JTR beleže konstantan porast tokom poslednjih godina. U 2018. za svaku jedinicu BDP-a trebalo je u proseku izdvojiti 0,33 di­nara po osnovu angažovanja radne snage, da bi se u 2025. ovaj izdatak povećao na 0,44 dina­ra (rast od 35,4%). Tokom perioda 2012-2019. (pre pandemije COVID-19) JTR su u proseku iz­nosili 0,32 dinara, da bi u intervalu 2020- 2025. dostigli 0,4. To je pre svega posledica činjenice da su tokom poslednjih pet godina, u realnom izrazu, bruto zarade zabeležile 2,4 puta veći ukupan rast (+28,6%) u odnosu na produktivnost rada (+12%). U našoj zemlji je u kontinuitetu prisutan pritisak na povećanje nadnica, bez odgo­varajućeg rasta produktivnosti rada. Tome su u velikoj meri doprinele i mere ekonom­ske politike čiji je prevashodni cilj bio da se pomoću većih plata sustigne rast op­šteg nivoa cena (inflacija) i tako održi nivo životnog standarda. Međutim, podizanje plata „na silu”, odnosno iznad nivoa koji privreda može da podnese, u konačnici može doneti više štete nego koristi. Na konkretnim primerima se po­kazalo da umesto boljih primanja radnici vrlo lako mogu dobiti – otkaze, ukoliko fa­brike prestanu sa radom zbog nemogućnosti da pokriju sve veće troškove.