Da li je država dobar investitor?
Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Želja i potreba uvek ima više nego novca. To važi kako u slučaju domaćinstava (kućnih budžeta), tako i kada su u pitanju javne finansije (državna kasa). Kao što porodice odlučuju koji će deo raspoloživog dohotka opredeliti za tekuću potrošnju (odlazak na more, kupovinu hrane, garderobe itd.), a koji za ulaganje u kapitalna dobra (PVC stolarija, demit fasada, automobil, obrazovanje), tako i kreatori ekonomske politike biraju između tekuće i investicione potrošnje novca.
Nedavnim rebalansom republičkog budžeta je predviđeno povećanje izdvajanja iz javnih izvora za više od 400 miliona evra. Tako će u 2021. godini udeo javnih investicija u BDP-u zabeležiti rekordni nivo od oko 7,8%. Ova dodatna sredstva su pretežno namenjena za izgradnju saobraćajne infrastrukture i investiranje u zdravstvo, dok će se oko jedna petina utrošiti za vojsku i policiju.
Činjenica da se povećavaju ulaganja u javnu infrastrukturu ohrabruje, pošto bi to moglo da deluje podsticajno na rast BDP-a. Do ovakvog efekta, po pravilu, dolazi iz dva razloga. Prvi je povećanje tražnje – upošljavaju se domaća građevinska preduzeća i radnici, materijal se prevashodno nabavlja na domaćem tržištu itd. Drugi se odnosi na stranu ponude – nova i/ili obnovljena infrastruktura je bitna komponenta povoljnog ambijenta koji pogoduje razvoju poslovanja privatnih preduzeća. Država ima ključnu ulogu u stvaranju okruženja putem ulaganja u infrastrukturu, javne objekte i usluge (između ostalog u obrazovanje i zdravstvo).
Ipak, povećanje javnih ulaganja (i njihovog udela u BDP-u) je samo potreban, ali ne i dovoljan uslov za dinamiziranje privrednog rasta. Potrebno je i da se otklone brojne barijere – unapređenje u oblasti kvaliteta i poštovanja institucija, vladavine prava, smanjivati korupciju i dr.
Neophodno je i da se uspostavi sistem za rangiranje investicionih projekata prema stepenu prioriteta i isplativosti. Potrebni su i odgovarajući mehanizmi za praćenje realizacije i ocenu ostvarenih efekata (finansijskih i nefinansijskih) od kapitalnih ulaganja iz javnih izvora. Važno je da se poštuju objektivni i metodološki jasni i precizni kriterijumi prilikom izbora prioritetnih projekata. Treba birati one kapitalne projekte koji imaju najveći potencijal da građanima i privredi obezbede kvalitetne javne usluge. Adekvatnom selekcijom programa za finansiranje bi se mogle ostvariti značajne uštede, čime bi se smanjio pritisak na porast budžetskog deficita i javnog duga.
U našoj državi još uvek ima mnogo prostora za unapređenje u ovoj oblasti. Nije uvek najjasnije po kojim kriterijumima se biraju prioritetni projekti za finansiranje. Tako su, prema podacima Svetske banke, ukupna izdvajanja za bezbednosni sektor (vojsku i policiju) u Srbiji za oko 1,5 puta veća (mereno njihovim udelom u BDP-u) u poređenju sa državama Centralne i Istočne Evrope, kao i sa prosekom EU. Ukoliko bi se izvršila realokacija (preusmeravanje) kapitalnih ulaganja iz bezbednosnog sektora u produktivnije sfere (recimo u saobraćajnu infrastrukturu ili obrazovanje) moglo bi se ostvariti dodatno ubrzanje rasta BDP-a u budućnosti.
