Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Jedna od glavnih ekonomskih vesti poslednjih dana jeste da italijanska kompanija „Geoks”, koja je poslovala u Vranju od 2016. godine, prestaje sa radom i da će oko 1.200 radnika ostati bez posla. Utisak je da su mnogi iznenađeni ovakvim postupkom investitora. Međutim, ako ovu situaciju analiziramo objektivno, shvatićemo da nema mnogo prostora za bilo kakve emocije.
Da bi privukla „Geoks”, Srbija je koristila model davanja direktnih subvencija (ova kompanija je, navodno, od naše države dobila finansijske podsticaje u iznosu od 14 ili 15 miliona evra). Prirodno je to što 2016. godine ovde niko o tome nije razmišljao, ali je izvesno da je otvaranju fabrike u Vranju prethodilo zatvaranje pogona u nekom drugom gradu, u nekoj drugoj državi i da su tamošnji radnici i njihove porodice ostali bez posla i prihoda. To je „modus operandi” velikih inostranih preduzeća.
U osnovi tržišnog načina poslovanja nalazi se pojedinačni (lični) interes svakog učesnika u ekonomskom životu. Stoga, u svakom trenutku mora se imati na umu da stranci ulažu u Srbiju da bi ostvarili zaradu (profit), odnosno da bi imali više nego što su imali pre ulaganja. Da bi profiti koje strani investitori ostvaruju u Srbiji bili veći, potrebno je da plate radnika, porezi, troškovi energija i drugi rashodi budu što manji. Kada stranci dobijaju novac (subvencije) direktno iz budžeta za otvaranje novih radnih mesta u Srbiji, to njima umanjuje troškove poslovanja. Novcem poreskih obveznika se pokriva deo njihovih izdataka. Nakon perioda subvencionisanja dolazi do suočavanja sa potpunim (stvarnim; realnim) troškovima, te se jednom broju ulagača poslovanje više ne isplati, pa počinju da traže novu „atraktivnu” lokaciju u nekoj drugoj državi. Tu se završava bajka o tome da strani ulagači žele „povoljno poslovno okruženje”, kvalitetne institucije i vladavinu prava u zemlji domaćinu. Ne, oni na prvom mestu traže niže troškove poslovanja.
Nije ovo ni nepoznato niti neobično. Naš je problem što veliki deo stručne, naučne, političke, pa i šire javnosti veruje da su strane investicije ključni faktor privrednog razvoja. A istina je da nema nijedne zemlje koja je svoj ekonomski uspeh temeljila isključivo na stranom kapitalu. Možda je bolja strategija da fokus ekonomske politike bude na pružanju odgovarajuće podrške domaćim privrednicima, koji osim profitnih imaju i druge veze i interese (porodične, socijalne, kulturne, etničke, identitetske). Da li se posle 2000. godine moglo (smelo, znalo, htelo…) krenuti tim putem, pitanje je za raspravu koje prevazilazi okvire i ciljeve ovog teksta.
Što je veći udeo stranog kapitala u domaćoj privredi, veće su i iluzije o ekonomskom rezultatu/uspehu, koji se meri i iskazuje pomoću BDP-a. Kao što se na primeru „Geoksa” vidi, sve to može da nestane „preko noći”. U Srbiji je 2019. godine poslovalo 2.785 preduzeća koja su pod kontrolom stranih kompanija, odnosno u kojima je učešće stranog u ukupnom kapitalu 50% i više. U njima je bilo zaposleno oko 292.000 radnika, što znači da je svaki četvrti koji je radio u privatnom sektoru, imao posao u preduzeću sa većinskim stranim vlasništvom. Možemo samo da strahujemo od posledica koje bi nas zadesile ukoliko bi bilo još slučajeva kao što je „Geoks”. A sve su prilike da će ih biti.
