Kako bi naš grad mogao da izgleda pitanje je koje se često nameće. U Kulturnom centru posetioci su nedavno mogli da vide radove studenata Arhitektonskog fakulteta, a nastali su na predmetima urbanog dizajna. Izložba „Zrenjanin – Prestonica kulture Srbije 2025: urbana regeneracija” rezultat je višesemestralnog pedagoškog, istraživačkog i projektantskog procesa autorskog tima sa akademcima. Predvodila ga je mentorka i jedna od autorki postavke prof. dr Aleksandra Đukić (rođena Berbakov). Nakon OŠ „Vuk Karadžić” završava gimnaziju „Koča Kolarov” (prirodno-matematički smer). Danas predaje na Departmanu za urbanizam gde je diplomirala i doktorirala. Bila je stipendista izraelskog Ministarstva za post-magistarski kurs.
Objavila je pet autorskih i uredila 15 međunarodnih monografija. Njeni radovi nalaze se u vodećim svetskim časopisima. Bila je deo istraživačkih poduhvata i radionica. Izradila je više od 50 planova i projekata, od kojih je deset realizovano. Predavala je na univerzitetima u: Grčkoj, Poljskoj, Crnoj Gori, Mađarskoj, Italiji, Kini i mnogim drugim zemljama. Nosilac je prestižnih nagrada i priznanja za monografije, studije, projekte, mentorstvo.
Kako ste zadovoljni efektima izložbe?
– Postavka je, na moje veliko zadovoljstvo, inspirisala brojne sugrađane da svoj grad posmatraju iz jednog drugačijeg ugla – vizionarskog, slobodnog i pomalo sanjarskog. Otvorila je prostor za maštu, pitanja i nova tumačenja svakodnevnih prostora koje često uzimamo zdravo za gotovo. Kada ste stanovnik nekog grada, teško je razmišljati o njegovim promenama, jer svaku ulicu, zgradu ili trg povezujete sa ličnim uspomenama i navikama. Mnogo je lakše kada ste posmatrač, bez sopstvenih predrasuda, strahova i ograničenja i kada možete da vidite potencijale tamo gde mi vidimo samo postojeće stanje. Zato su mnogi posetioci bili iskreno iznenađeni kada su kroz studentske radove prepoznali potencijale i prelepe ambijente Zrenjanina, uz svežinu i hrabrost odgovora mladih autora na izazove očuvanja i građenja (ne)materijalnog kulturnog nasleđa.
Potičete iz poznate zrenjaninske familije. Da li Vam je to otežavalo izbor i u kojoj meri su Vam roditelji bili uzor?
– Od najranijeg detinjstva arhitektura je bila sastavni deo mog odrastanja. U porodičnom okruženju uvek su bili prisutni projekti, makete i priče o prostoru, gradu i građevinama. Na putovanjima sam slušala priče o zgradama, ljudima koji su ih stvarali, vremenu i kontekstu u kom su nastajali. Roditelji su često učestvovali na stručnim konkursima i osvajali nagrade. Taj svet ideja, crteža i vizija koje se postepeno pretvaraju u stvarnost ostavio je snažan utisak na mene. Mogućnost da se kreativnost izrazi kroz prostor i da se sopstvene zamisli jednog dana
ostvare bili su ključni razlozi zbog kojih sam se zainteresovala za ovaj posao. Istovremeno, oduvek sam volela da crtam i slikam, pa je arhitektura za mene prirodno postala spoj umetnosti i racionalnosti, mašte i odgovornosti. Upravo taj balans presudno je uticao na moj izbor i profesionalni put.
Zrenjanin se dosta brzo razvija. Da li takav trend može da naruši njegov izgled?
– Novogradnja je sastavni i neminovni deo napretka svakog grada i sama po sebi ne predstavlja problem. Naprotiv, može biti veoma pozitivan i poželjan trend ukoliko se odvija planski, uz poštovanje važećih dokumenata, struke i istinsko osluškivanje stvarnih potreba građana. Kvalitetna nova arhitektura ima potencijal da obogati prostor, unese novu energiju i odgovori na savremene načine života samo ako je deo šire, jasno definisane vizije. Praćenje savremenih urbanističkih koncepata i njihovo promišljeno uvođenje neophodno je ako želimo održiv, otporan i human urbani razvoj. Samo na taj način novogradnja može postati sredstvo za unapređenje, a ne faktor koji narušava identitet i prostornu ravnotežu. Zrenjanin je još 80-ih godine bio među prvim gradovima u nekadašnjoj Jugoslaviji koji je u svoje planove ugradio principe održivosti. Problem nastaje onda kada se zaobilaze stručnjaci i kada javnost nije dovoljno informisana niti uključena u procese planiranja.
Sa druge strane, brojne građevine u centru, ali i van njega, propadaju. Kako gledate na takvu situaciju?
– Zapuštenost zaštićenih objekata i ambijentalnih celina je, nažalost, problem koji nije specifičan samo za nas. On postoji čak i u ekonomski znatno razvijenijim zemljama. Ipak, razlika je u tome što oni imaju jasno definisane mehanizme za rešavanje ovakvih situacija. Kod nas se, nažalost, još uvek nedovoljno koriste ili uopšte ne primenjuju.
Kako vidite naš grad za desetak godina?
– Volela bih da Zrenjanin bude zeleniji, posebno trgovi i glavna ulica. Bilo bi lepo da postane življi, a da građani više vremena provode u otvorenim prostorima ispunjenim kvalitetnim, atraktivnim i raznovrsnim sadržajima. Nadam se da će uspeti da povrati deo izgubljenog identiteta i zadrži svoj karakter bezbedne i mirne oaze za porodičan život.
Po čemu pamtite stari Zrenjanin, život i školovanje u njemu?
– Po prelepim šetalištima uz današnja jezera, miru i tišini u parkovima, šarenilu zelene pijace, školskim dvorištima punim žamora, zvucima crkvenih zvona, igrankama u Domu kulture, bioskopskim predstavama, crvenim ušećerenim jabukama i poslastičarnicama na kraju glavne ulice.
