Deveta zbirka poezije naše sugrađanke Dragice Stojanović predstavljena je prošlog petka u Gradskoj narodnoj biblioteci „Žarko Zrenjanin”, koja se potpisuje kao izdavač. Prostor Dečijeg odeljenja bio je ispunjen do poslednjeg mesta, gde su poznanici, prijatelji i porodica došli da podrže umetnički poduhvat zrenjaninske književnice.
Atmosferu je oplemenila učenica trećeg razreda Muzičke škole „Josif Marinković” Vaskrsija Kovačević izvođenjem etno-numera. Publika je uživala u recitovanju deset pesama od ukupno 33, koliko zbirka „Gluvonema” sadrži.
Pesnik Perica Markov navodi da Dragica nije samo srpska, već svetska pesnikinja.
– Njene pesme su njen život, a njen život je njena poezija – navodi Markov i dodaje da će vreme za poeziju tek doći.
Pisac i Dragičin dugogodišnji prijatelj Radivoj Šajtinac kaže da je za njega ovo bio istorijski momenat da bude u društvu Dragice Stojanović i Perice Markova. Kako kaže, oni su se za svoje mesto izborili snažnom i jakom poezijom, a danas to nije lako.
– Knjiga je nastala u poslednje dve godine pandemije kao odbrana od onoga što nam se dešava u svetu koji ima obrnute uloge, a ja, ne pristajući na taj svet, rešila sam da zaćutim i budem gluvonema. Verujem da će izlaskom ove knjige mnogi čitaoci pronaći sebe bar u nekom stihu. Posvetila sam je svim ljudima, koji su svakodnevno u problemu. Onima koji osećaju da su povređeni, koji teže ka jednostavnošću. U jednoj pesmi sam rekla: „Volela bih da živim život jednostavan kao u poeziji poljskih pesnika” – ističe pesnikinja Dragica Stojanović za naš list.
Kako je biti gluvonem?
– Kao mala sam upoznala sestru koja je gluvonema i čarobni znakovni jezik. To me je opčinilo. Kada sam počela da radim upoznala sam koleginicu koja je, takođe, gluvonema. Često bih odlazila kod nje da razgovaramo. To je učinilo da shvatim da su one mnogo više nagrađene, za razliku od mene. I to su te obrnute uloge. One osećaju srcem. Zapravo, nisu gluvoneme, čim umeju u vazduhu da „pišu”, razumeju. Ustvari, ja sam ta koja je gluvonema jer ne bih drugačije imala potrebu da pišem. Sve ono što ne umem da iskažem, a Bog mi je dao govor i sluh, ja sam to prenela na poeziju. Sve Vaše knjige su nagrađene. Koliko Vas priznanja podstiču da stvarate?
– Naravno da podstiču jer u jednom trenutku budeš osvetljen u javnosti. Neko piše samo za sebe, nema potrebu da to objavi. Kada sam počela da pišem imala sam deset godina i oduvek sam želela komunikaciju sa publikom. Ove nagrade su dokaz tome i mogućnost da te na tren nešto obasja, da se prikažeš svetu. Priznanja uvek laskaju. Sem tih nagrada, meni su moje pesme omogućile da upoznam ljude koje nikada ne bih upoznala, kao i predele i krajeve. Ove godine su me moje pesme najdalje odvele, u Barselonu i Madrid. Tamo ste u junu ove godine, u okviru promocije španskog izdanja „Antologije srpske ženske poezije”, predstavili nekoliko pesama. Kakve utiske nosite iz Španije?
– Čast mi je što se moja poezija našla u toj Antologiji. Najveća zasluga ide Radmili Lazić, koja je okupila 17 pesnikinja i priredila zbirku. Pesme je prevela Dubravka Sužnjević, koja godinama živi u Španiji. To je izbor poezija 17 žena pesnikinja rođenih između 1957. i 1989. godine. Koleginica Danica Vukićević i ja smo izabrane da idemo u Španiju.
Imale smo dve književne večeri. Prvo je održano u jednoj knjižari u Barseloni. Na promociji su bili Španci, ljudi druge nacionalnosti, kao i Srbi koji tamo dugo žive. Druga je održana u Madridu, u biblioteci u Ulici Neruda. S obzirom na to da je Antologija dvojezična, publika je zamolila da pesme čuje i na srpskom. Reakcija je bila predivna. Došla je i ambasadorka Srbije. Bilo je divno i neponovljivo veče.
Sutradan smo bile gošće na sajmu knjiga u jednom velikom parku. Njima je najveća čast kad neko gostuje i potpisuje svoje knjige. Ono što je najčarobnije, Antologija je objavljena za špansko govorno područje koje ima 500 miliona stanovnika. Knjiga će biti distribuirana i u sve slavističke centre u svetu, što mi mnogo znači.
Pisanjem se bavite skoro 40 godina. Šta Vas inspiriše?
– Sve što je jednostavno. Pišem pesme o životu i smrti. Kroz poeziju može toliko živo da se priča o smrti, kao da je neko prisutan i živ. To je ta prednost. Poeziju sam počela da pišem usled usamljenosti, pošto sam ostala sa dve i po godine bez majke. Što sam starija, mislim da je za poeziju potreban samo dar. Prosto se rodiš sa tim. Prvu pesmu sam poslala za književne novine i dobijala sam mnogo pisama od dece, koja su stizala u moju školu. Bilo mi je interesantno da ja kao stidljiva devojčica komuniciram sa nekim kome se u to vreme sviđa poezija. Oduvek sam imala potrebu da pričam sa nekim ko voli to da čita, dok ja živim povučen život. Ovo je neko moje drugo ja.
Postojao je period kada sam bila jako razočarana, kada nisam mogla da se pomirim sa činjenicom da svako može da objavi knjigu, da netalenti postaju talenti. To su te obrnute uloge o kojima pričam u mojoj knjizi. Zbog toga sam se povukla i 10 godina nisam pisala. Zapravo sam imala potrebu da pišem, a to nisam činila. Imala sam osećaj kao da se gušim. Možda mi je to dalo potrvdu da sam rođena za pisanje.
Mnogi moji dugogodišnji prijatelji, koji su vrhunski pisci, rekli su mi da ne treba da strepim od komentara publike jer „poezija te ili udari ili ne i tako je sve jednostavno”. Ili se nekom zalepi za srce ili ne. Pokazalo mi se za sve ove godine da uvek neko prepozna to što radim. Ako odustaneš od poezije, ona neće odustati od tebe. Kakva je književna scena u Banatu?
– Nedavno me je Radmila Lazić, divna i velika pesnikinja, pozvala na promociju njene knjige u Beogradu. Posle toga je rekla: „Vi iz Banata ne možete da pređete Dunav”. I zaista, to je velik problem. Ima mnogo darovitih ljudi u Zrenjaninu, ali nažalost mnogi ne mogu da pređu tu stranu Dunava i da se čuje za njih. Nagrada „Jefimija” je moj lični uspeh jer se pesnikinje teško probijaju. Ja u svom gradu nikad nisam dobila ono što zaslužujem. Svako ima potrebu da bude poštovan tamo gde hoda svakodnevno. Ima mnogo pisaca na koje treba da budemo ponosni kao što su: Todor Manojlović, Voja Despotov, Vujica Rešim Tucić, Radivoj i Uglješa Šajtinac, Perica Markov, Dragana Mokan… Zoran Slavić ima svoje dragoceno mesto u književnosti i beleži sve ono što mi radimo i svaka mu čast na tome. Šta volite da čitate?
– Najviše volim poeziju, kao što i pišem. Volim da čitam pesme svojih prijatelja pesnika, poljsku poeziju. Omiljena pesnikinja mi je Eva Lipska, a volim i nobelovku Vislavu Šimborsku. Zaljubljena sam u jednostavnost poezije.
Iva Isakov
NAGRADE
Objavljene zbirke pesama: „Kuhinjska kukavica”, „Razgovor sa Isidorom”, „Gladne ispovesti”, „Literarni sneg”, „Od(a)brane pesme”, „Ohrid”, „Posolica”, kao i zbirka kratkih priča „Cepelin”. Poezija Dragice Stojanović je objavljivana u brojnim književnim časopisima i desetinama značajnih antologija. Među poslednjim, u španskom izdanju „Antologije srpske ženske poezije” (Ligera vuela la sombra, Madrid, 2021). Dobitnica je nagrada: „Milica Stojadinović Srpkinja”, „Stanko Simićević”, „Ulaznica”, „Pečat varoši sremskokarlovačke”, „Smeli cvet”, „Bešenovske povelje” za duhovnu poeziju, „Stevan Sremac – Bal u Elemiru”, „Jefimija” za rukopis. M. Solarov
