Ekonomija i ekologija: konflikt ili sinergija?
Piše: dr Dejan Molnar,
vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Postoje stavovi da su zagađivanje životne sredine i prekomerna eksploatacija prirodnih resursa cena ekonomskog rasta. Međutim, moraju li ekonomija i ekologija nužno da budu u konfliktu?
Činjenica je da proizvodne procese u Srbiji i dalje u znatnoj meri karakteriše primena zastarele i „prljave“ tehnologije, niska energetska efikasnost, neracionalno korišćenje resursa, još uvek visok nivo generisanja otpada po jedinici proizvoda, nedovoljna upotreba sekundarnih sirovina i onih iz reciklažnog procesa itd. Za stvaranje jedinice bruto domaćeg proizvoda (BDP-a) u Srbiji se troši više energije i emituje se više ugljen-dioksida (CO2) u poređenju sa većinom zemalja iz okruženja. Nisu u dovoljnoj meri iskorišćeni potencijali koje nude obnovljivi izvori energije (OIE). Značajno je i zaostajanje naše zemlje u oblasti upravljanja sekundarnim sirovinama, otpadnim vodama i stepenom reciklaže. Ostvaruju se veliki gubici potencijalno vrednih sirovina usled značajnih količina smeća (uključujući i ambalažno) koje se svake godine odlaže izvan komunalnog sistema za upravljanje (nelegalne deponije). Kod nas je ekologija još uvek „žrtva“ ekonomskog rasta.
Ipak, procesi evro integracija, odnosno zahtevi Poglavlja 27, nameću standarde i propise koje će i naša zemlja morati da ispuni u oblasti zaštite životne sredine. Osim toga, sve oštrija tržišna utakmica primorava preduzeća da u kontinuitetu iznalaze načine za snižavanje troškova i povećanje efikasnosti i konkurentnosti. To bi se u dobroj meri moglo ostvariti i višekratnim korišćenjem postojećih, sve oskudnijih resursa, odnosno primenom modela cirkularne ekonomije.
Tradicionalni koncept linearne ekonomije funkcioniše po metodu „uzmi – napravi/koristi – odloži“, čime se stvara značajna količina otpada. Model cirkularne ekonomije radi na principu kruga „proizvedi – upotrebi – proizvodi ponovo“. U njemu se ekonomski rast bazira na što većoj upotrebi materijala iz proizvoda koji su završili svoj životni ciklus, odnosno na izbegavanju upotrebe novih resursa. Srbija bi primenom modela cirkularne ekonomije u različitim oblastima dobila šansu za održiviji razvoj, a njeni građani ekološku bezbednost, „zelena“ radna mesta, bolji kvalitet vode i vazduha, zdraviju hranu, odnosno bolji kvalitet života. Najveći potencijal za primenu koncepta cirkularne ekonomije u našoj zemlji postoji u prerađivačkoj industriji (posebno prehrambenoj), poljoprivredi, energetici, građevinarstvu i drvnoj industriji.
Transformacija proizvodnog procesa od linearnog ka cirkularnom modelu, uz smanjenje emisije SO2 podrazumeva unapređenje institucionalnog okvira (regulativa, kontrola primene propisa, sistem sankcija…), promovisanje značaja ekoloških standarda u proizvodnim procesima za konkurentnost domaćih preduzeća, edukaciju i podizanje svesti građana itd. Primenom odgovarajućih instrumenata i mera ekonomske politike (subvencije, poreska oslobođenja, povoljni krediti i dr.) treba stimulisati korišćenje reciklabilnih inputa, primenu inovativnih rešenja u dizajnu proizvoda i industrijskim procesima koja obezbeđuju neutralizaciju otpada i smanjenje emisije SO2, upotrebu čistih tehnologija i obnovljivih izvora energije i sl. Firme treba motivisati da vode više računa o svojim proizvodima i nakon faze upotrebe, te da ih iskoriste za ponovnu proizvodnju.
