Građani zaduženiji od privrede!
Kada su zarade nedovoljne za pokriće mesečnih izdataka, ljudi koriste gotovinske kredite kako bi „skrpili kraj sa krajem”. U pitanju su nenamenske pozajmice, koje se prevashodno koriste za finansiranje tekuće (svakodnevne) potrošnje i nabavku osnovnih potrepština. Polovinom 2026. u Srbiji je bilo oko 1,25 miliona lica koja bankama po osnovu ovakvih zajmova ukupno duguju 8,6 milijardi evra (prosek je oko 6.850 evra po dužniku). Međutim, više od toga bi trebalo da alarmira računica koja pokazuje da je tokom poslednje dve godine došlo do „eksplozije” ovakvih dugova – sa 6 na 8,6 mlrd. evra, odnosno za čak 45%! S obzirom na to da je u istom periodu prosečna zarada u Srbiji povećana za 18 odsto proizilazi da su gotovinski krediti rasli 2,5 puta brže nego plate. Sledi zaključak, koji treba tumačiti i kao upozorenje, da se u našoj zemlji sve veći deo tekuće potrošnje finansira pozajmljenim sredstvima.
Ukupno zaduženje građana Srbije (fizičkih lica) je tokom perioda jun 2024 – jun 2026. povećano za „fascinantnih” 4,8 mlrd. evra, od čega se više od tri petine (+3 mlrd. evra) odnosi na zajmove za nenamensko (slobodno) trošenje. Tako je u junu 2026. ukupan dug sektora stanovništva prema poslovnim bankama dostigao 18 milijardi evra, od čega polovinu čine neki od oblika nenamenskih kredita (oko 10 mlrd. evra), dok su stambeni iznosili nešto više od jedne trećine (6,7 mlrd. evra). U razvijenim zemljama EU situacija je obrnuta – dominiraju stambeni (hipotekarni) krediti, što znači da se tamošnje stanovništvo u manjoj meri zadužuje za tekuću potrošnju.
Opisani trendovi doveli su i do svojevrsnog paradoksa – počev od aprila 2026. u Srbiji se po prvi put dogodilo da je obim plasiranih bankarskih kredita stanovništvu (18 mlrd. evra) postao veći od pozajmica datih korporativnom sektoru (17,8 mlrd. evra). U pitanju je neobična situacija jer se firme zadužuju da bi ulagale u kapitalne projekte (kupovina mašina i opreme, izgradnja pogona, razvoj novih proizvoda itd.) i tako obezbedile stvaranje nove vrednosti i budućih prihoda za vlasnike i radnike. Stoga je korporativni dug u EU veći od „porodičnog” za oko 30%, a u SAD za oko 10%. U Srbiji su kompanije 2012. bile čak za 87,5% zaduženije od domaćinstava, ali se taj odnos kontinuirano „topio” do svega 2,8% u 2025. da bi se u drugom kvartalu ove godine potpuno preokrenuo.
Prilikom procene rizika od prezaduženosti domaćinstava ne bi trebalo gubiti iz vida kupovine na odloženo (na rate) koje potrošači dogovaraju direktno sa prodavcima, mimo banaka. U pitanju su transakcije van „domašaja” zvanične statistike, koje imaju interni karakter – administrativna zabrana je ugovorni odnos između radnika (kupca), njegovog poslodavca i prodavca. Proizilazi da građani duguju i više nego što se može videti iz zvaničnih podataka Narodne banke Srbije.
Konačno, nameće se ključno pitanje – na čemu se temelji toliki optimizam i opravdanje za dodatna zaduživanja? Oni koji tvrde da je to posledica stabilnosti na tržištu rada i povećanja zarada bi trebalo da se zapitaju kako će i do kada to moći da opstane. Naime, upravo kompanije kod kojih su radnici zaposleni se suočavaju sa brojnim izazovima i sve teže se odlučuju za nove investicione poduhvate, te uglavnom novac pozajmljuju sa ciljem da održe „glavu iznad vode”. Situacija u kojoj se životni standard sve više oslanja na kredite, a sve manje na zarade neodoljivo podseća na građenje kule od karata. U poslednje vreme smo na brojnim primerima imali prilike da vidimo kako se ovakav sistem lako urušava kada ispadne ključna karta, odnosno kada neka kompanija obustavi rad i otpusti radnike.
