Na području Srbije u periodu između dva svetska rata bilo je 1.663 fabrike. Ni u našem gradu nije manjkalo preduzetničkog duha. Pravio se nameštaj, šeširi, brodovi, tepisi, čarape. Radila je livnica, ciglana, mlinovi.
Ipak, malo toga je sačuvano. Još manje je opstalo nakon nacionalizacije, industrijalizacije i najnovije privatizacije. Tek poneki arhitektonski vredan i lep objekat ima vlasnika koji se o njemu stara.
PRENAMENA NIJE LAKA
Kako ističu u Muzeju nauke i tehnike, potrebne su inicijative koje neće biti povremene i slučajne, već dobro isplanirane, kontinuirane i sa konkretnim rezultatima. Kao dobre primere naveli su: oživljavanje Mlina u Perlezu, održavanje Elekove vile (sedište Bio-ekološkog centra), kao i Fabriku duvana Zrenjanin iz 1938. godine u kojoj sada, nakon uspele rekonstrukcije, posluje proizvođač akumulatora („Minel Fepo”).
– Neki kompleksi na početku dobiju integrativnu zaštitu, kao npr. Mlin u Perlezu koji je prenamenjen u kulturnu stanicu. Kada se sačuvaju sredstva za proizvodnju, koja su pokretna dobra, štiti se i objekat. Ipak, najbolje je da se obezbedi i proces rada, kao najviši stepen brige o nematerijalnom nasleđu. Okrilje podrazumeva ne samo da se odgovarajući akt izda, nego da se takva zdanja istraže i održavaju, što vidimo da je u praksi teško izvodljivo. Uvek zapne kod novca – objašnjava Rifat Kulenović, muzejski savetnik i stručnjak za industrijsko nasleđe.
Prema njegovom mišljenju, stare fabričke komplekse, poput zrenjaninske šećerane koja je privatizovana, ali nema proizvodnju, jako je skupo i teško rekonstruisati. Pogotovo nije lako dati joj novu namenu.
– Vojvođanske fabrike šećera su veoma veliki objekti, tako da su ulaganja u održavanje ogromna. Kod procene takve obnove, često je isplativost upitna. Nameće se i pitanje sigurnosti, jer nisu svi objekti bezbedni. Za stare je najbolje da budu u velikoj meri samoodrživi – objašnjava Kulenović.
ODRŽAVANjE KOŠTA
Nije lako dati preciznu računicu koliko očuvanje starih fabričkih objekata košta. Reč je o milionima. Takođe, takve zgrade nije lako ni prodati, jer se kod mnogih postavlja pitanje funkcionalnosti. Sa tim su se suočili i vlasnici palate Dunđerski. To su ratari i osnivači Zemljoradničke zadruge Zrenjanin.
Rezidencijalni objekat u stilu secesije s početka 20. veka, nekada u vlasništvu poznatih industrijalaca, naslonjen je na pivaru Lazara Dunđerskog koja je nacionalizovana. Samu palatu pre 80 godina naslednici ove familije su prodali zadruzi.
– Trudimo se da objekat održavamo. Puno smo sopstvenog novca uložili u obnovu fasade i krova, ali je vreme da zgrada dobije drugog vlasnika. Nama toliko veliki prostor ne treba. Za okupljanje zadrugara dovoljna je jedna kancelarija. Interesenata ima, ali većina nema ideju šta bi mogli da rade sa objektom – kažu u Zemljoradničkoj zadruzi.
Pošto je reč o kulturnom dobru, jedno od mogućih rešenje bilo bi da se sa Gradom uradi zamena: da zdanje ostane u vlasništvu lokalne samouprave, a da se zadruzi zauzvrat daju druge nekretnine.
MLIN KAO KULTURNA STANICA
Da ideja ne manjka, govori primer iz Perleza, čiji je centar sa starim mlinom utvrđen za prostornu kulturno-istorijsku celinu. Tu se nije stalo. Udruženje „Baštinar” i arhitekta Zoran Stojačić potrudili su se da Zbirka valjnih stolica Mašinskog mlina bude utvrđena za kulturno dobro. Pošto je objekat vlasništvo zrenjaninskog „Žitroprodukta” u stečaju, aktiv ga je iznajmio. Onda je zaživeo i sadržaj, sve sa idejom da se ta nepokretnost izvuče iz stečajne mase i pripoji nekoj ustanovi kulture.
– Prenamena objekta je nešto što je realno. Ne može mlin u Perlezu sa tom tehnologijom, iako je ispravna, da danas melje žito. To ne znači da ti pogoni, i to nasleđe treba da nestanu, naprotiv. Šest ih je stavljeno pod zaštitu. Muzej nauke i tehnike ih je proglasio za svoju vanmuzejsku zbirku. Naše udruženje je preuzelo obavezu da brine o tome, nakon što smo zakupili mlin – objašnjava Stojačić.
Kako kaže, većina starih zdanja nema komercijalnu isplativost. Ipak, zbog značaja za zajednicu mora se voditi računa o njihovom izgledu jer su deo nasleđa.
– Duh jednog grada, mesta, prostora, ne pripada kategoriji nacionalnog. To su naslage svih onih koji su živeli na našem području. Neki su ostavljali trag u industrijalizaciji, drugi u kulturi, treći u arhitekturi. Sve to zajedno predstavlja vrednost koja je nenadoknadiva i neponovljiva. Ti stari industrijski objekti, u svoje vreme, bili su oličenje napretka i dostignuća i u velikoj meri su određivali izgled gradova – zaključuje naš sagovornik.
