Urednik fotografije nedeljnika „Zrenjanin” Jovan Njegović Drndak priredio je početkom jula u malom salonu Narodnog muzeja izložbu starih novinskih fotografija povodom obeležavanja 70 godina od osnivanja našeg lista. Posetioci su mogli da vide 60 ostvarenja nekadašnjih fotoreportera ovog nedeljnika Ljubomira Milosavljevića i Branislava Milina, koja čuvaju sećanje na stari Zrenjanin.
O izložbi, specifičnostima i vanvremenskom značaju beleženja trenutaka objektivom govorio je Jovan Njegović Drndak za sajt Udruženja novinara Srbije (UNS). Prenosimo odlomak intervjua.
– Kada ti zabrane da fotografišeš – fotografiši, kada ti zabrane da pišeš – piši, kada ti bacaju arhive kroz prozor – spasavaj ih, jer ne pripada to nama niti mi to radimo zbog sebe, već zbog onih koji će doći – nadamo se, umnijih i boljih od nas, jer samo tako imamo neku budućnost – kaže naš urednik fotografije.
Kako biste ocenili značaj fotografija Ljubomira Milosavljevića i Branislava Milina za Zrenjanin i ovaj deo Srbije?
– Fotografija predstavlja trenutak u vremenu i prostoru koji je neponovljiv, a fotografije Ljube Milosavljevića i Branislava Milina to jesu. One su sećanje, svedočanstvo i dokument koji će ostati i, nadam se, trajati onoliko koliko budemo spremni da ih čuvamo i na pravi način vrednujemo. Skoro bi se moglo reći da fotografije vremenom sazrevaju, dobijaju na snazi i uspevaju da progovore čak i onima koji tek naslućuju njihov jezik. Fotografija je kao ogledalo, pa u njoj neretko, kao i u ovom slučaju, prepoznamo sebe. Fotografija je uvek trenutak prošlosti, naše sećanje koje se može uporediti možda još jedino sa pisanom rečju. Način je da ne zaboravimo, a to je velika stvar. Šta sve obuhvata bogata arhiva fotografija nedeljnika „Zrenjanin”?
– Arhiva lista obuhvata tek deo arhivske građe „Zrenjanina”. U arhivi se nalazi neutvrđen broj negativa i fotografija snimljenih od šezdesetih do devedesetih godina prošlog veka i još uvek ne možemo tačno utvrditi ukupan broj fotografija na negativu. Kojim kriterijumima ste se vodili prilikom odabira 60 fotogrfija od više od desetine hiljada koje postoje u arhivi?
– Deo fotografija je iz privatne arhive Branislava Milina. Trebalo je ispričati priču sa šezdesetak fotografija, a da to ne bude samo razglednica koja budi nostalgiju. Fotografija ume da bude vrlo surova i da progovori i osudi. Ispričati priču o Zrenjaninu bez industrije i zrenjaninskih fabrika, mostova, Begeja i ljudi bio bi promašaj, pa u motivima na ovoj izložbi možete ukratko videti život kakav je bio nekada kroz objektiv naših fotoreportera.
Zamerili su nam da nema dovoljno sportskih fotografija. Međutim, sa razlogom smo postavili samo jednu fotografiju Zvonka Vujina, po kome je sportska hala „Medison” prošle godine dobila ime. Da smo pokušali obuhvatiti sve sportske događaje u Zrenjninu trebalo bi nam ne šezdeset, nego stošezdeset fotografija, a mislim da bi i to bilo malo.
Novinsku fotografiju odlikuje realističnost, ali u kojoj meri je moguće manipulisati detaljima u njoj?
– Ako fotografija prikazuje nešto što se nije desilo, ona gubi svoju snagu kao dokument i postaje nešto drugo. Uzmimo za primer fotografije Žorža Skrigina koji je snimio Majku Knežopljku, pa je na jednoj od fotografija „ubacio” selo u plamenu. U tom trenutku joj je oduzeo snagu dokumenta i ona u takvom obliku nije mogla niti može biti smatrana autentičnom. Srećom, imamo i orginalnu verziju koja je sirova, bez obrade, a i dalje snažna kao dokument i veoma vredno svedočanstvo o stradanju srpskog naroda. Onima koji bi da se „igraju” u fotošopu, da dodaju i oduzimaju elemente slike i da kreiraju stvarnost nije mesto u novinarstvu. Takve smo „kreatore”, nažalost, imali i učinili su ogromnu štetu srpskoj novinskoj fotografiji. U kojoj meri mladi novinari uspevaju da se izbore za kvalitet koji se najčešće opisuje izrekom „da slika često vredi više od 1.000 reči”?
– Suočeni su sa hiperprodukcijom fotografija svuda. Sve teže je odrediti granicu između realne i modifikovane stvarnosti na fotografiji. Preti nam opasnost da umesto jezikom hiljadu reči u fotografiji progovorimo jezikom koji ni sami ne razumemo, ali prolazi na tržištu. Fotografija je bila i ostala dosledna sebi, ali je, poput reči, podložna zloupotrebi. Da li ste planirali da se arhiva nedeljnika „Zrenjanin” digitalizuje i tako danas učini dostupnom medijima?
– Digitalizacija fotografija je danas ako ne najvažniji, onda jedan od najvažnijih koraka ka očuvanju fotografskog nasleđa. To važi i za „Zrenjanin” i verujem da će do toga doći u nekom budućem periodu.
