Najviše dudova bilo je i ostalo u Vojvodini. U Zrenjaninu, kao i u većini drugih mesta u Banatu, bio je običaj da se ovo voće sadi ispred kuća i u dvorištima. Po debljini i visini stabala mogla se razlikovati starost puteva, naselja, ulica, pa i pojedinih familija. Svojevremeno je u Ulici Đurđa Smederevca bilo stotinu ovih stabala. U jednom delu grada bio je njihov rasadnik, a to naselje i danas se zove Dudara. Na teritoriji Zrenjanina sada se ne može nabrojati ni stotinak njih. Najstariji primerci su u naselju Mala Amerika i u ulici Đurđa Smederevca. Jedno kratko vreme u našem gradu postojala je i svilara, dokumentovala je u svom istraživanju Nataša Knežević, viši kustos biolog zrenjaninskog Narodnog muzeja.
– Uzgoj duda povezan je sa razvojem svilarstva tokom 18. i 19. veka. Kod nas su se najviše gajile dve vrste duda, beli i crni. Svaki je imao svoju primenu. Beli dud se sadio jer su njegovi listovi korišćeni za ishranu svilene bube – objašnjava Nataša Knežević. Ona kaže da je svilara izgorela prilikom čestih turskih upada na vojnoj granici.
DUD JE VOĆKA STARA
Za razliku od belog duda, crni je imao veću primenu u domaćinstvima. Njegovi listovi nisu mogli da se koriste za ishranu svilene bube.
– Crni dud mogao je maksimalno da se iskoristi. Plodovi su korišteni za pravljenje sokova, džemova, slatko, kao i za proizvodnju rakije. Sok od dudinja imao je preventivnu primenu u narodnoj medicini – objašnjava kustoskinja muzeja.
Dud je, inače, izuzetno lekovito voće koje se koristi u ishrani. Može se konzumirati sveže, osušeno, u formi sokova, slatkog, džemova. Poznata je i rakija „duduvača”. Smatra se moćnim lekom iz prirode. Bogat je antioksidansima, gvožđem i vitaminima, poboljšava imunitet, a list se tradicionalno koristi za regulaciju šećera. Sem toga, dud je dugovečno drvo čiji životni vek obično iznosi između 100 i 250 godina. U Belom Blatu, gde ih još uvek ima, najpoznatiji je jedan stogodišnjak. On je pod zaštitom i spada u treću kategoriju spomenika prirode.
Raspolutio se od starosti, pa su mu brižni meštani orezali krošnju, a stablo uvezali, dok su rupe ispunjene. Nalazi se u blizini crkava, u centru sela. Očuvani drvoredi su i u Jaši Tomiću, nekoliko primeraka sačuvano je u Kumanu i Melencima. U obližnjem Orlovatu je sačuvan Predićev dud. On se nalazi u dvorištu kuće, u kojoj je nekada živela slikareva porodica i on sam. Ipak, Dudova šuma na vašarištu u Perlezu jedna je od retkih sačuvanih. Stabla su jedinstvena, ima ih 105, te kao takva čine najveću dudovu šumu u Vojvodini, potvrdili su stručnjaci Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode.
KAKO SMO ZAPATILI DUDOVE I SVILENE BUBE
Vojni zapovednik Banata, grof Mersi 1733. godine uveo je planski uzgoj duda. Odluka da se baš u Vojvodini gaje svilene bube nije donesena slučajno. Ovdašnje zemljište je pogodno za uzgoj belih dudova, čijim listovima se hrane svilene bube. Već krajem 19. veka tadašnji proizvođači preuzimaju primat. Od tog perioda svilarstvo je bilo u usponu. Najvažniji centri za otkup čaura svilene bube i odmotavanje niti svile bili su u Beloj Crkvi, Pančevu i Vršcu. Jedno kratko vreme je i u Zrenjaninu, tadašnjem Velikom Bečkereku, postojala svilara. U proizvodnju svile su se uključili javni sektor i privatne firme, ali i obični ljudi koji su želeli da dopune kućni budžet. Jaja svilene bube domaćinstva su dobijala od države, dok su sami trebali da obezbede suvo i toplo mesto za uzgoj. Država je svilarima pomagala i masovnom sadnjom stabala i to uglavnom na javnim površinama. Tako je svaki uzgajivač svilenih buba mogao besplatno da dođe do dudovog lišća. Osim sadnjom duda, država se bavila i otkupom svile. Tako je ovaj posao postao isplativ većini koja se njime bavila: fabrikama, ali i malim uzgajivačima, među kojima je bilo oko 25.000 domaćinstava. Pred Drugi svetski rat, u tadašnjoj Jugoslaviji, bilo je više od dva miliona stabala belog duda, dok danas ima svega par hiljada. U drugoj polovini 20. veka proizvodnja svile bila je u opadanju. Naročito kada je, nakon Drugog svetskog rata, prednost data sintetici, čija je proizvodnja bila jeftinija.
Dudova stabla su tada u najvećoj meri posečena. Jedan od razloga bilo je i širenje štetočine dudovca, koji je uništavao drveće. Svilare u Srbiji su šezdesetih godina 20. veka zatvorene.
