Između čekića i nakovnja
Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Odredbama Zakona o radu propisano je da odluku o visini minimalne cene rada za narednu kalendarsku godinu primarno donosi Socijalno-ekonomski savet (SES). U pitanju je nezavisno telo osnovano sa ciljem da vodi i razvija dijalog između radnika, poslodavaca i države, tj. da rešava najvažnija pitanja koja utiču na standard građana. Ukoliko se članovi SES-a ne dogovore o visini „minimalca” samostalno odlučuje Vlada, najkasnije do 15. septembra. Ni ove godine nije postignut sporazum između tri strane, već je „presekla” država odlučivši se za povećanje od 9,2 odsto, sa dosadašnjih 371 na 405 dinara (od 1. januara 2027.) po jednom satu rada. Tako će praktično za samo 24 meseca najniža primanja zaposlenih porasti za čitavih 49,4 procenta, s obzirom na to da je decembra 2024. „minimalac” iznosio 271 dinar. Za sve radnike ovo svakako zvuči kao dobra vest. Naime, veća minimalna zarada, po pravilu, dovodi i do uvećanja prosečne plate u celoj privredi. Dolazi do tzv. lančanog efekta, jer i oni koji zarađuju više (inženjeri, rukovodioci, pravnici i dr.) zahtevaju veće dohotke. Primera radi, u Srbiji je tokom perioda 2023-2026. zabeleženo povećanje garantovane zarade od 62%, koje je bilo praćeno rastom prosečne nadnice od 38%. Međutim, „medalja ima dve strane” – plate su za radnike prihod, a za poslodavce izdatak. Kada rastu troškovi, firme uglavnom nastoje da ih „prevale” na krajnje kupce. Radi se o udžbeničkom primeru tzv. inflacije troškova: preduzeća veće rashode poslovanja „ugrađuju” u prodajnu cenu. Osim toga, povećanje najniže cene rada najviše pogađa male preduzetnike i predstavlja još jedan „udar na njihove džepove”. Stoga je upitno do kada će oni uspevati da „održe glavu iznad vode” u ovako nepovoljnim uslovima za poslovanje. Vredna pažnje je tzv. kompresija zarada, odnosno smanjivanje razlike u dohocima između uposlenika različitih nivoa kvalifikacija. Zaposleni sa manje iskustva, početnici, kao i oni sa nižom stručnom spremom počinju da zarađuju skoro isto kao njihove iskusnije i školovanije kolege. Do toga dolazi zato što država intenzivira rast minimalca, dok poslodavci ne uspevaju da prate tu dinamiku kada su u pitanju radnici čije su plate iznad tog nivoa. Posledica je pad motivacije kod iskusnijih i obrazovanijih lica koja bi trebalo da budu nosioci poslovnih procesa. Uzgred, obesmišljava se i ulaganje u usavršavanje, jer veća odricanja, trud i odgovornosti nemaju odgovarajuću finansijsku valorizaciju. Efekat sažimanja je najočigledniji u javnom sektoru (državna uprava, prosveta i zdravstvo), jer se zarade administrativnog i pomoćnog osoblja u školama i bolnicama približavaju primanjima koja ostvaruju nastavnici/profesori, službenici i lekari. Jedna od verovatnih posledica je i odlazak stranih investitora. Srbija je u prethodnom periodu ulagače privlačila uglavnom u radno intenzivne sektore koji upošljavaju niskokvalifikovanu i jeftinu radnu snagu. Dinamičan rast zagarantovane plate polako, ali sigurno „topi” njihove profite, pa kompanije počinju da sele svoje pogone u zemlje gde je rad jeftiniji. Sledstveno navedenom, ne treba da čudi rast nezaposlenosti i niz pratećih izazova u manje razvijenim područjima.
