„KLAPA PANONIKA” – KAKO JE NASTAO NAJMLAĐI MUŠKI ANSAMBL U GRADU HOROVA

Želja za pevanjem nadjačala je epidemiju

Nemogućnosti okupljanja kompletnog sastava Hora „Panonika”, i volja muškog dela ansambla da nastavi da peva, u vreme pandemije korona virusa, doprineli su da u julu mesecu nastane „Klapa Panonika”. To je trenutno najmlađi vokalni ansambl u Zrenjaninu. Čine ga prvi tenor i solista Milivoj Adamov, drugi tenori Goran Mišković i Zvonko Romac, baritoni Milan Jokić, Zlatibor Stamenković, Robert Hodžić, Srđan Števin, Dragiša Živković i Milan Zotović, kao i basovi Vladimir Tomić i Milan Milanov.
Prema rečima dirigentkinje Zorice Kozlovački, osnivanje Klape bila je ideja članova koju je sa zadovoljstvom prihvatila, jer su od proglašenja vanrednog stanja oba hora kojima diriguje („Josif Marinković” i „Panonika”) prestali sa radom. Nedostajale su joj horske probe i rad sa ansamblima. Klapu uglavnom čine pevači iz muškog dela „Panonike”, ali gotovo svi oni su dugogodišnji pevači poznatih zrenjaninskih horova „Josif Marinković” i „Koča Kolarov” i odavno su zaljubljeni u muziku, pevanje i imaju veliko iskustvo.

POSVEĆENOST I VOLjA ZA NAPRETKOM
– Pevanje u klapi za njih predstavlja jedan lep i kreativan hobi i način da se druže. Pevanje u malom sastavu podrazumeva mnogo veću odgovornost svakog pevača, perfektno savladane deonice i neprekidno, koncentrisano slušanje ostalih glasova i trebalo im je malo vremena da se prilagode novim zahtevima. S obzirom da su oni svi amaterski pevači iznenadila me je njihova posvećenost i volja sa kojom su uspeli da savladaju sve nove izazove i vrlo brzo smo stigli do nivoa kreiranja muzike i uživanja u zajedničkom zvuku – objašnjava Zorica Kozlovački.
– Svi imaju dobar sluh i vrlo su muzikalni, a od vokalnih sposobnosti se trudimo da izvučemo maksimum. Pomažem im tako što prilagođavam aranžmane kompozicija koje pevamo, tako da oni mogu da ih izvedu. Volim njihove probe, u isto vreme su veoma radne i disciplinovane.
Programski, sastav se u početku opredelio za dalmatinsku klapsku muziku i na prvom nastupu na Horskom festivalu „Slobodan Bursać” izveli su tri kompozicije: „Ju te sam se zajubija”, „Kad si bila mala Mare” i „Ružo crvena”. Uživali su u predstavljanju i bili zadovoljni čestitkama i naklonošću publike.
U oktobru su učestvovali na 19. Horskom festivalu „Majske muzičke svečanosti” u Bijeljini, koji se održavao onlajn, i u kategoriji G – vokalni ansambli bez instrumentalne pratnje, osvojili srebrnu medalju – prvu nagradu na koju su zaista ponosni.

ZAJEDNIČKO PEVANjE – KOMPLEKSAN PROCES
– Klapa i dalje radi u zavisnosti od važećih mera i zdravstvenih preporuka, u proširenom sastavu i obogaćuje svoj repertoar novim kompozicijama. Započeli smo još jednu klapsku kompoziciju „Vela Luka” i po želji članova rusku „Podmoskovske večeri”, koje na svakoj probi zvuče sve bolje. Nadamo se da će ova tmurna vremena proći i da ćemo zdravi dočekati da možemo slobodno i kontinuirano da pevamo i uživamo u zajedničkom muziciranju, putovanjima i nastupima pred publikom, što je svrha i potreba svakog umetnika – kaže Zorica Kozlovački.
Pojedini članovi preneli su svoja iskustva i za naš list.
– Ako bi pevanje uporedili sa kuvanjem, solo glas bi bio kao šnicla ispečena bez začina. Ako počnemo da dodajemo i ostale glasove kao začine, šnicla postaje sve ukusnija. Tako i Klapa sazvučjem naših glasova stvara sve lepšu muziku. Ljudski glas je najfiniji instrument i dotiče naša najtananija osećanja, izaziva zadovoljstvo, suze i onu finu jezu od lepote. Mi se osećamo kao veliki srećnici, jer imamu tu privilegiju da uživamo u lepoti i zadovoljstvu pevanja – iskren je Zlatibor Stamenković.
Za Milana Jokića pevanje u vojvođanskoj klapi je kao da primorac evocira uspomene iz vojske u Tavankutu. Često mu se, nošenom na krilima muzike, pričinjavaju nepregledna polja žita, miris bora i buka zrikavaca.
– Zajedničko pevanje je vrlo komleksan proces. Uložiš dosta truda da naučiš svoju deonicu koja vrlo često sama za sebe nije ni melodična ni interesantna, ali nakon uklapanja svih glasova osetiš harmonsku, dinamičku i emocionalnu lepotu kompozicije. Tokom pevanja znaš da kao pojedinac ne značiš ništa i sve vreme slušaš druge glasove, pokušavaš da zajedno sa njima napraviš muziku. Nije lako, ali kad uspeš osetiš veliko zadovoljstvo i ispunjenost. I što je najlepše, svaka proba ti može doneti to zadovoljstvo, ljudi oko tebe osećaju isto. U ova teška vremena dosta smo retka pojava – smatra Goran Mišković.
Dragiša Živković se jako davno, kao vrlo mlad zarazio pevanjem. Kako kaže, život se postarao da se simptomi već dugo ne manifestuju.
– Na moju sreću, ukrstio mi se put sa „Klapom” i sada opet imam simptome – kroz osmeh dodaje Živković.
Miroslava Malbaški