Maestro Slobodan Bursać ostao je upamćen kao profesor u Muzičkoj školi „Josif Marinković” i dirigent istoimenog hora. U amanet gradu ostavio je 25 sastava koji danas neguju lepotu pevanja i pronose slavu Zrenjanina širom sveta. „Bursina deca”, u čast svom učitelju, pokrenula su jedinstveni muzički festival nazvan po njemu. Tokom postojanja mahom su se predstavljali domaći sastavi, ali i gosti. Među njima je i Srpsko pevačko društvo iz Rume na čijem čelu je od 2024. godine Siniša Pejakov. Studirao je opštu muzičku pedagogiju na Akademiji u Beogradu. Tokom bogate karijere dirigovao je mnogim renomiranim ansamblima. Jedno vreme vodio je i muški hor Opere novosadskog Srpskog narodnog pozorišta (SNP) i bio njegov član više od tri decenije. Kako je ispričao, kompozitorski i aranžerski poslovi bili su mu najzahtevniji. Za stečena znanja, pored Slobodana Bursaća, zaslužni su i: Radomira Petrovića, Dejana Despića, Svetislava Božića, Darinku Matić Marović i druge velikane muzike.
Po čemu pamtite Gimnaziju „Koča Kolarov”?
– To je poseban period u mom životu. Pomogao mi je da na muziku gledam drugačije. Od profesora koji su na mene uticali pomenuo bih Jovana Janičeka. Predavao je umetnost. Bio je vrhunski intelektualac i na njegovim časovima smo uživali. Dojčilo Tomović bio je nastavnik filozofije i logike. Na jedinstven način uspeo je da nam pribiliži pojmove sa kojima se prvi put srećemo. Razredna mi je bila Dušanka Vlatković. Ne mogu da ne spomenem i Mirka Bulovana. Polazilo mu je za rukom da zainteresuje ljude za muziku i napravi atmosferu. Po mom skromnom mišljenju nije bio kapacitet da dosegne umetničke visine maestra Bursaća. Naravno, ne sporim sve što je učinio za Gimnaziju. Zahvaljujući njemu „Koča Kolarov” je osvojio brojna priznanja i stigao do svetskih takmičenja. Pevao sam u oba hora, ali nisu za poređenje.
Kako je teklo Vaše usavršavanje?
– Upisao sam prava i u startu shvatio da nisu za mene. Vratio sam se Bursi. Uz njegovu pomoć i podršku za dve godine sam savladao srednjoškolsko gradivo. Uspevao je da kroz rečenicu, dve razotkrije suštinu muzike. Umeo je da proceni ko je za ovaj poziv i uticao je na odluke mnogih. Sve se dešavalo na probama. Jedva smo čekali da se sastanemo, naučimo nešto novo i oplemenimo dušu. Bilo je i teških situacija. Sve vreme smo bili bez prostorija, neke smo i sami preuređivali. Bursi smo mogli sve da kažemo. Bio nam je učitelj, uzor i duhovni roditelj. Nema epiteta kojim bih ga mogao adekvatno opisati.
Pre četiri decenije „Josif Marinković” je na festivalu u Belgiji osvojio nagradu „Summa cum laude” i titulu najboljeg od svih horova.
– Što se tiče Nerpelta 1986. i Langolena 1987. jedna stvar je važna. Na takvim događajima pojavljuju se najkvalitetniji pevači sezone. Prvi je evropskog, drugi svetskog ranga. Mnogi odlaze i vraćaju se sa zlatnom medaljom i osvojenih 90 i više bodova. Niko ne razmatra da na skali do 100 postoji barem 10 do 15 horova. Najbolji može biti samo jedan. To je bio „Josif” na oba pomenuta takmičenja. Recept za uspeh bila je energija koju je svako od nas nosio i utkao u svaki nastup. Bili smo spontani, ali smo disali i pevali kao jedan.
Kako ste reagovali na ideju Vladimira Stojkovića da pokrene festival?
– Za mene je to bila neverica. Nisam bio siguran kako ga je zamislio. Posebno sam se plašio da li će uspeti da ga održi. Coka to majstorski radi i ja mu se divim. Nisu ga zaustavili pandemija, besparica i mnoga druga iskušenja. Dosta kvalitetnih muzičara iz „Josifa” se rasulo po svetu, ali mnogi su i ostali. To je najvrednije što je iza Burse ostalo. Oni će se odazvati svakom pozivu i festival će živeti.
Autor ste više od stotinu aranžmana i transkripcija za muške sastave, kao i „Liturgije Svetog Jovana Zlatoustog”, za koju ste dobili blagoslov patrijarha Pavla.
– Skoro svi ruski kompozitori su je pisali. Od srpskih to su: Stevan Stojanović Mokranjac, Jovan Hristić, Svetislav Božić, Kornelije Stanković i drugi. Izbegao sam osmoglasnik i narodne napeve, ali i savremeni pristup kako bih ostao u duhu tematike. Vodio sam računa i o svim drugim pravilima. Prvi put je izvedena 2005. godine. Dirigovao je Andrej Bursać. Za tu priliku okupio sam sve Zrenjanince koji su ikada pevali u horovima („Koča”, „Josif”, „Rafailo”, „Serafim”). Imao sam ponudu da je priredim i za mešoviti sastav. Taj posao nije bio ni malo lak. Ona je završena, ali sve ideje da se prikaže su se izjalovile. Poslednja je bila lane kada je Zrenjanin bio prestonica kulture. Nije bilo sredstava…
Vodili ste brojne sastave. Šta ih je odlikovalo?
– Kao mlad pokrenuo sam oktet. Uz mene su sve vreme bili profesori muzike Mirko Jankov i Vladimir Prvulov. Vremenom, priključili smo se KUD-u „Pionir”. Tada smo najviše putovali učestvovali na mnogim festivalima. Na repertoaru smo imali dalmatinske klape, ruske, starogradske pesme, romanse. Kasnije smo postali „Arion”. Najkvalitetniji ansambl koji sam vodio bio je „Novosadski nonet”. Nažalost, svi su se ugasili. U Rumu sam prešao pre dve godine. Hor je osnovan kao mešovit davne 1862. i amaterski je. Neguje tradiciju duhovne i svetovne muzike. Redovno učestvuje na festivalima i takmičenjima. Posebnu pažnju posvećuje saradnji sa drugim sastavima, orkestrima i kulturno-umetničkim društvima.
Da li pratite dešavanja u rodnom gradu?
– Poznavao sam mnoge glumce, posebno staru gardu. Družili smo se u pozorišnom bifeu. To su Prvoslav Zakovski Zaka, Milenko Pavlov, pokojni Selimir Sele Tošić, Radovan Rale Luković, Radivoj i Stanko Šajtinac. To su bile legende. Moj školski drug je Branimir Brstina. Zanimljivo je da je jedno vreme pevao i kod Bulovana i kod Bursaća. I dalje smo u kontaktu. Kada je o muzici reč, Ruma ima pet tamburaških okrestara, a naš grad ni jedan. Branislav Gagić, naslednik profesora Tibora Vendela, održava duvačke ansamble i na tome mu čestitam. Ipak, Zrenjanin jeste i biće grad horova. To je njegova najvrednija titula.
MIROSLAVA MALBAŠKI
Siniša Pejakov
Uspomena sa Horskog festivala 2024. Vladimir Stojkovic i Petar Pejaković
