Biljana Minić iz Lazareva nedavno je objavila zbirku poezije „Srećan sam k`o malo dete”. Svaka pesma je priča koja podstiče čitaoca da zastane, upozna se sa samim sobom i promeni nešto u odnosu sa ljudima do kojih mu je stalo. Upravo to je i Biljana učinila.
Da bi ispunila želju roditeljima i postala „gospođa sa fiksnim radnim vremenom”, kako kaže, studirala je računovodstvo i finansije u Novom Sadu.
– Ali nisam postala gospođa, još uvek sam samo obična devojka koju reči jure i traže da budu zapisane – priča Biljana Minić.
– Bilo da otvorim oči u rano jutro, na kasi u prodavnici, u taksiju, pogođena nepravdom ili dodirnuta na neki drugi način, reči me prate tražeći da ih zabeležim.
Poezija je za mene način života – iskrena je mlada spisateljica. Jednom je napisala da su reči njene noge – zato što samo na umetničkoj „sceni” ne misli na hod i čvrsto stoji na književnim nogama.
Naime, Biljana više od 20 godina vodi bitku sa multipla sklerozom. Koristi hodalicu kako bi se kretala.
– U 18. godini sam naučila ponovo da hodam, razmišljam, želim. Nije najstrašnije imati fizički nedostatak. Najteže je odustati od svojih želja. Zato ja i nisam odustala! Ulazila sam sa hodalicom u Srebrno jezero i plivala, vozim, završila sam fakultet. Htela sam ljudima da pokažem da je život lep i u nekim najtežim trenucima, bez obzira što me je stavljao na teška iskušenja. Verujem da nije teško propustiti preko reda ljude koji imaju fizički problem, pomoći im kada naiđu na prepreku, ali ne pokazivati sažaljenje – priča Biljana Minić.
Ni pandemija nije uspela da pomuti njene namere da svoje stihove pretoči u knjigu.
– Dok sam čekala da izađe moj prvi roman, svet je zadesio virus korona i odložio sve planove. Ni slutila nisam da će usred te pošasti svetlost dana najpre ugledati moja zbirka poezije. Zahvaljujući ljudima kojima su se dopale moje pesme, bilo je onako kako je neko odozgo hteo, a ne kako sam ja zamislila – kaže naša sagovornica.
Objašnjava da su sve pesme iz zbirke lične jer su nastale iz najdubljih razočarenja ili lepih stvari koje su joj se dogodile.
– Radivoj Šajtinac, koji je i recenzent moje knjige, taj fenomen je nazvao „Bilja zbilja”, a ja volim da kažem da je poezija „Il‘ gađaš u srce, il‘ si promašio” – objašnjava Lazarevljanka.
Knjigu je, kakao kaže, počela i završila ciklusom pesama o najvažnijoj stvari na svetu – ljubavi.
– Nedavno sam dobila poklon na kućnu adresu i ceduljicu na kojoj je pisalo: tvoje pesme su ogledalo tvoje duše, a njima si oplemenila moju. Jedno veliko hvala. Dugo sam držala papir. Ljudi su rekli da ne pišem poeziju već stavljam sebe na papir. Moju poeziju su zavoleli mnogi, posebno žene. Ako uspem stihovima bar na tren da podstaknem ljude da pokažu emocije bez straha, znaću da sam uspela – poručuje Biljana Minić.
Navodi da joj je majka Nada najveći heroj.
– Kada su je pitali kako se ne plaši da sedne sa mnom u auto, zato što vozim uz pomoć ručnih komandi, (toliko o našem mentalitetu), rekla je – ako gine moje dete i ja ću sa njom. Za nju mi je bilo najteže da pišem – ističe naša sagovornica. MIROSLAVA MALBAŠKI
