Kada smo se u rano avgustovsko jutro zaputili u poznatu zrenjaninsku pekaru u Baranjskoj ulici, temperatura vazduha se već približavala 30. podeljku. Međutim, u radionici je bilo mnogo toplije. Nekoliko koraka od urednog prodajnog prostora, Radovan Kuzmić pripremao je novu turu hleba „baget” i „cvet” za pećnicu.
– Poreklom sam iz okoline Banjaluke, a u Zrenjaninu sam sa porodicom stalno nastanjen već tridesetak godina. Otkuda u pekarstvu? Bilo je takvo vreme, valjalo je porodicu prehraniti i prihvatiti svaki posao. I evo me već godinama u zanimanju pekara i tu ću, po svoj prilici, završiti svoj radni vek – kaže Radovan, ne prekidajući posao.
Njegova smena počinje u 21 sat, a završava se tek narednog jutra. Dok razgovaramo, ruke mu vešto oblikuju pripremljeno testo. Pred njim su vekne hleba, lepinje, pletenice, kifle i druga peciva, a iz pećnice dopire toplota.
Radovan posao uglavnom obavlja sam. Mikser mu pomaže u pripremi testa, ali od njegovog iskustva i osećaja zavise oblik, ukus i završna faza pečenja.
– Potrebna je izuzetno velika pažnja i pribranost tokom celog procesa rada. Sve mora da se prati. Svaki proizvod ima svoju temperaturu i vreme pečenja. Trudim se da kvalitet svih proizvoda, a ima ih na desetine, uvek bude na visokom nivou – objašnjava naš sagovornik.
PUT DO ZRENJANINA
Radovan je iskustvo sticao obavljajući slične poslove u Mađarskoj i Slovačkoj. Ipak, svoj život i najmilije vezao je za Zrenjanin.
– I ovde kod nas, ko želi da se posveti poslu, može da zaradi pristojnu platu i da od toga izdržava porodicu. Zadovoljan sam svojim poslodavcima u „Zlatnom klasu”. Supruga Brankica i ja smo radom uspeli da kupimo kuću i rešimo stambeno pitanje, i to u neposrednoj blizini objekta u kojem radim. Školujemo dve ćerke. Kada se setim svega kroz šta smo prošli pre tri decenije, dok smo se kućili u Zrenjaninu, moram da budem zadovoljan – kaže Radovan.
U njegovoj priči nema velikih reči. Više je to svedočanstvo čoveka koji je svoj život gradio postepeno, radom i upornošću.
NAVIKNE SE ČOVEK NA VRELINU
U kratkoj pauzi Radovan na trenutak ostavlja posao. Napolju je već sparno i jasno je da će predstojeći dan ponovo biti tropski. Ipak, za čoveka koji najveći deo noći provede pored peći čija temperatura dostiže 220 stepeni, ni letnja žega nije najveći problem.
– Navikne se čovek na sve, pa i na ovakve temperature. Ipak, mora se voditi računa o testu i tehnologiji celog postupka. Nije lako, ali kada sretnem naše zadovoljne potrošače koji pohvale lepinje, pletenice ili domaći hleb, koji je na neki način moja robna marka, nekako zaboravim neprospavanu noć, ovu toplotu i sve drugo – veli Kuzmić.
Reporter lista „Zrenjanin” primećuje u objektu preduzimanje završnih priprema za doček mušterija. Uskoro se prodavnica puni svežim pecivom, a na police zatiče proizvode koji su samo nekoliko sati ranije nastajali pod veštim Radovanovim rukama.
– Zadovoljan odem kući na kraći odmor, jer veče i nova noćna smena u pekari brzo stignu – zaključuje svoju priču naš sagovornik.
Tekst i foto: Nikola Božović
RADNICI IZ INDIJE
Ćazim Hodžaj, vlasnik i osnivač pekarskog lanca „Zlatni klas” ima decenijsko iskustvo na prostorima Zrenjanina i Novog Sada.
U njegovima objektima je, zbog nedostatka radne snage, za potrebe prizvodnje zaposleno sedam radnika iz Indije.
BEZ KLIME NA PLUS 35
Zorica Milošev, poslovođa u pekari, ima samo reči hvale kako za Radovana, tako i za ostale zaposlene. Kaže da oni rade u izuzetno teškim uslovima usled visokih temperatura.
– Zbog specifične proizvodnje, klima uređaji nisu poželjni u pekarama. Pritom, mi radimo svakog dana od 5 do 21 sat – veli poslovođa.
