U toku leta često su stizale lepe slike iz Lukićeva o raznovrsnim kulturnim i zabavnim aktivnostima. Jedna od njih bila je manifestacija „Leto u Kurjaku”, koja se pretvorila u praznik sećanja i druženja. Jasno je odmah da iza toga stoji Zemljoradnička zadruga (ZZ) „Veljko Lukić Kurjak”, koja je osnovana pre osam decenija. Svih ovih godina je nosilac razvoja i stub ove seoske sredine. To je bio razlog da se jednog avgustovskog jutra uputimo u selo. U kafe-poslastičarnici „Klub zadrugar” nas je dočekao Čedomir Spasojević, direktor ZZ.
– Pre par godina smo uredili ovaj prostor koji je bio prava ruina. Želja nam je bila da ovde organizujemo razne sadržaje i da se svi prijatno osećaju. Naši aktivisti su se ovoga leta posebno potrudili da pripreme dosta događaja kako za najmlađe, tako i za najstarije sugrađane. Mislim da smo u tome uspeli, jer nam se ovih dana javljaju svi koji su ovde bili – navodi Spasojević, koji je duže od četvrt veka na ovoj dužnosti i sa puno ljubavi govori o svemu onome što je Zemljoradnička zadruga bila i ostala za samo selo.
VELIKI RAD I PUNO ODRICANJA
To potvrđuju i brojni panoi koji su postavljeni u bašti kafea. Oni su podsetili na period od pre šezdeset i više godina, kada se selo intenzivno gradilo. Živelo se od poljoprivrede i obrade njiva. U svemu tome ZZ je uvek bila jedna od najznačajnijih pokretačkih snaga u tom mestu.
Zahvaljujući sposobnosti da opstane kroz brojne društvene i ekonomske promene, do danas je Zadruga sačuvala svoju suštinu i ulogu prave seoske poljoprivredne organizacije. O njenom značaju svedoče oni koji i danas rado dolaze u njene prostore. Jedan od njih je i Miladin Kandić.
– Sve je ovde stvoreno velikim radom i odricanjem svih građana. Godinama smo izdvajali sredstva kroz samodoprinos, formirali putnu mrežu, trotoare, vodovod… Zadruga je uvek bila uz celo selo – priseća se Kandić.
Posebna sećanja vezuju se za fudbalski klub i izgradnju stadiona. Tako se, deo po deo, otkriva bogata istorija kraja, zabeležena na više stotina fotografija koje će biti izložene na panoima širom sela. One govore o vremenu u kojem je ova sredina rasla i dobijala svoj današnji izgled. Po svom uređenju i uslovima života Lukićevo ne zaostaje za prigradskim naseljima.
ZADRUGE POLAKO NESTAJU
Zorana Nikolić je dala veliki doprinos u prikupljanju vrednog arhivskog materijala o istoriji i razvoju sela i Zadruge tokom proteklih osam decenija. Objedinjavanje građe biće nastavljeno, kako bi mlađe generacije upoznale prošlost svog mesta i sačuvale ovo dragoceno istorijsko nasleđe.
– Oduvek smo nastojali da budemo uz svoje sugrađane. Tako je već osamdeset godina. Ne mogu da ne pomenem i svoje prethodnike, Milisava Serefijanovića i Petra Đurića. Oni su svojim radom dali značajan doprinos očuvanju ovih vrednosti. Svi smo shvatili da Zadruga i selo moraju da žive zajedno i da jedno bez drugog ne mogu. Nisu to samo radna mesta i različiti vidovi pomoći. Tu su i brojne obaveze koje smo decenijama preuzimali na sebe – od čišćenja snega sa ulica do održavanja atarskih puteva. To radimo i danas – ističe Spasojević.
Ipak, kada se povede razgovor o budućnosti ovakvih proizvodnih celina, na licu direktora pojavljuje se zabrinutost.
– Ovakve zemljoradničke zadruge sve više nestaju. I mi se nalazimo u teškoj situaciji – od ograničenih sredstava za državne podsticaje do brojnih drugih problema u poslovanju. Već pet godina čekamo rešavanje pitanja elektrifikacije i puštanje u rad pumpi za navodnjavanje, koje prekrivene prašinom, stoje u hangarima. Samo smo ove godine za nabavku goriva za navodnjavanje izdvojili 18 miliona dinara. Zbog sve nepovoljnijih vremenskih prilika i niskih cena naših proizvoda, teško je planirati vedriju budućnost – zaključuje naš sagovornik.
ZZ „Veljko Lukić Kurjak” je pre pet ili šest decenija zapošljavala 180 radnika. U tim godinama je obrađivala više od 1.200 hektara sopstvenih oranica. Prema rečima Čedomira Spasojevića, Zadruga je morala da proda sto hektara zemlje da bi preživela. Danas u stalnom radnom odnosu ima 24 zaposlena.
Tekst i foto: NIKOLA BOŽOVIĆ
KAFIĆ I ETNO-PROSTOR
Kada su se u Zadruzi odlučili da obnove godinama zapušten prostor, projekat je bio izuzetno složen, ali je i u celosti ostvaren. Napravili su modernu baštu koja može da primi preko stotinu gostiju, zatim kafe sa poslastičarnicom. Posebno je dograđen poslovni prostor sa etno-sadržajima prigodan za značajnija okupljana i poslovne susrete.
