Piše: Dalibor Bubnjević, direktor i glavni i odgovorni urednik lista „Zrenjanin“
O ekonomiji se, po pravilu, govori tek kada velika preduzeća počnu da otpuštaju radnike. Ta praksa je započeta devedesetih godina, za vreme sankcija.
Kombinati su bili u fokusu javnosti i nakon 5. oktobra, tokom perioda pranja para i biografija pod plaštom privatizacije. Situacija ni danas nije mnogo bolja.
Glavne medijske i kuloarske teme su radikalne odluke investitora koje za rezultat imaju drastično smanjenje broja zaposlenih („Drekselmajer”, nekadašnji „Mekaplast”, „Levi 9” itd.). Najčešće bivaju donete čim poslovni modeli prestaju da odbacuju dovoljno profita.
Preko noći nestaju fraze o povoljnom okruženju, društveno odgovornom poslovanju i sl.
Daleko više bi trebalo da nas brine to što „ispod radara” ostaje zatvaranje brojnih preduzetničkih poduhvata. Statistika nas ubeđuje u suprotno?! Međutim, osvrnite se oko sebe i pobrojte koliko radnji je zakatančeno. Na primer, u mom okruženju je prestala da posluje poznata turistička agencija. Nakon četiri decenije više neće raditi porodična firma za čišćenje. Poznati restoran u centru ne uslužuje goste…
Mala i srednja preduzeća su generatori zapošljavanja i inovacija! O njihovim problemima niko ne govori. U tišini doma svog nestaju, a mi svedočimo gašenju vitalnog dela naše ekonomije. Ko je sledeći?
