Zrenjaninci su je zapazili kada je na značajnim gradskim ceremonijama izvodila državnu himnu „Bože pravde”. Nakon svakog otpevanog tona dugo je odzvanjao njen moćni glas. Posetioci manifestacije „Banatska bajka”, koja se petu godinu zaredom održava u Gradskoj bašti, imali su prilike da svakog ponedeljka, potom i petka uživaju u njenim izvanrednim vokalnim sposobnostima.
Pažljivo odabranim repertoarom vodila ih je ne samo kroz njoj dragu Rusiju, već i na put oko sveta. Melodijama Španije, Grčke, Nemačke, Francuske, Irske, Engleske, Bugarske, Gruzije, ali i zemalja iz okruženja, pokazala je širinu svog muzičkog opusa i znanja.
Rođena Zrenjaninka, Milica Dosković, nekada članica hora „Koča Kolarov” i mnogih crkvenih, danas vodi tri sastava pri hramu Svetog arhangela Mihaila (Ruska crkva). Odnedavno je i autorka muzike za pesme koje se mogu naći na društvenim mrežama. Jedna od njih je i „Ne dam”, koja za nepune dve godine beleži skoro dva miliona pregleda na Jutjubu.
Ljubav prema muzici, kako kaže, ponela je iz porodice kao najlepšu uspomenu na roditeljski dom. Prema njenim rečima, nije se mogla zamisliti proslava bez pesme i to one prave, izvorne. Upravo je ona postala istočnik sa kojeg se Milica napaja i gde pronalazi inspiraciju. Nakon završene Gimnazije odlučila je da upiše književnost na Filozofskom fakultetu, ali je nije završila. Ljubav prema muzici bila je presudna.
Kako kaže, najviše je ponosna što je imala čast da peva pod dirigentskom palicom maestra Davora Doskovića, njenog prerano preminulog supruga. Kao majka troje dece, gradi ozbiljnu karijeru i na „daskama koje život znače”. Članica je hora Opere u Srpskom narodnom pozorištu (SNP) u Novom Sadu. Predsednica je i rusko-srpskog bratstva „Evgenij Rodionov”. Vaš put do scene novosadskog Pozorišta bio je veoma interesantan. Po čemu ga pamtite?
– Nisam ni sanjala da ću doći do SNP-a i Opere. Sve se desilo sasvim slučajno. Pevali smo sa Horom „Koča Kolarov” u Nišu gde sam upoznala grupu operskih horista iz Novog Sada. Čuli su moje solo izvođenje jedne kompozicije. Pozvali su me, a ja sam mislila da me zovu u gradski hor (smeh). Prijateljica me je nagovarala da odem, uprkos mojoj želji da studiram. Nisam verovala da sam toliko talentovana. Muzikom se nikada ranije nisam bavila, a u porodici nisam imala nikog iz tog sveta. Bila je prisutna samo ljubav prema pesmi. Nije mi bilo ni na kraj pameti da će to biti moj put. Kada sam otišla, rekli su mi da je audicija za tri nedelje i da je nije bilo pune četiri godine. Zadali su mi da spremim dve arije, što mi je bilo čudno jer sam i dalje bila ubeđena da dolazim u gradski hor. Porazgovarala sam sa maestrom Slobodanom Bursaćem ne znajući da će on biti član komisije. Od 24 prijavljenih primali su samo jednog kandidata na mesto prvog soprana i odabrali su mene. Rečeno mi je da već sutra dođem na posao i da sam primljena za stalno u operski hor… I evo tu sam pune 33 godine. Karijeru ste započeli 1989. Koliko Vam je bilo teško da se snađete?
– Ljubiša Ristić je bio tada upravnik, a u SNP-u su se radile brojne predstave. Probe su trajale dan-noć. Tada sam odlučila da ću napustiti studije. Krenula sam da istražujem svet muzike, radim na talentu, obrazujem se, učim. Planirala sam da upišem Akademiju i solo pevanje, ali se to nije desilo, jer se u tome nisam pronalazila. Hor je uvek bio i ostao moja najveća ljubav. Slobodan Bursać je 1993. preminuo i nisam imala nikog da me u tom smeru podrži. O solo karijeri nikada nisam razmišljala, sve dok moj suprug Davor nije počeo da razotkriva i taj moj dar. Bio je uporan i zajedno smo radili na usavršavanju mog glasa. Publika Vas je gledala u „Magbetu”, „Faustu”, „Karmen”, „Aidi”, čuvenom delu Karla Orfa „Karmina Burana”, „Pikovoj dami” i brojnim drugim komadima. Šta su bili najveći izazovi?
– Kada sam primljena nisam znala kako ću se snaći, jer mi je opera bila potpuno nepoznata. Susrela sam se sa „gvozdenim repertoarom”. Učila sam da pevam na mnogim jezicima (italijanski, nemački, francuski, ruski, španski). Pevanje na srpskom nije nimalo lako i to sam shvatila tek kada sam se u to upustila. Mi, koji smo tada bili novi, smo skoro deset godina radili i uvežbavali repertoar. Sećam se kada smo dolazili i na pojedinačne probe, i ostajali do kasno. Predstave „Slepi miš” i „Norma” su one u koje sam ulazila nakon samo dve probe. Veoma su obimne i dešavalo se da noću sanjam svoje deonice, jer je to bilo veliko opterećenje za mene.
Nije naivna bila ni „Knjeginja čardaša” u kojoj sam bila Juliška. Istovremeno sam morala da igram, glumim i izgovaram tekst. Bez obzira što nastupam u horu, za mene je svaka uloga solistička i važna. Nisam neko ko bi se krio iza kolega ako nešto dobro ne odradim. U operskom sastavu je to prosto nemoguće, jer svih 70 izvođača, koliko nas je, mora da zvuči kao jedan. Vaš suprug Davor Dosković bio je jedan od dirigenata muškog sastava „Prepodobni Rafailo Banatski”. Kasnije je prešao da radi u SNP. Kako je muzičko prijateljstvo preraslo u ljubav?
– Bio je neviđeno talentovan. Njegova neostvarena želja bio je odlazak u Moskvu na usavršavanje na duhovnoj akademiji. Sinod SPC-a ga je odabrao za to kada je imao nepunih 16 godina. Zbog nedostatka finansija to se nije desilo. Poznavali smo se samo preko horova, što su i bile teme koje su nas spajale. Pevala sam u „Mironosicama”, „Koči” i ženskom „Rafailu”. Često smo se okupljali i družili u Duhovnom centru u Svetosavskoj ulici. Davor je kasnije došao u SNP i počeli smo da radimo zajedno. Smatrao me je ozbiljnom i nepristupačnom.
Vremenom smo shvatili da se iz poznanstva rađa ljubav. U braku smo bili 11, a zajedno 14 godina. Od samog početka je verovao u mene i insistirao da radim na svom glasu. Pesma „Ah što ćemo ljubav kriti”, koja je posebno zahtevna i teška, bila je prvi izazov. Tako su zaživeli i naši nastupi što se ljudima dopalo. Mislim da je, kao i u predstavama, presudila moja emocija, jer svaku pesmu doživim i proživim. Rodoljubiva pesma „Ne dam” jedna je od onih koja Vas je proslavila i izaziva snažne emocije gde god je izvedete. Da li ste Vi pronašli nju ili ona Vas?
– Napisao ju je Goran Vitić, rodom iz Republike Srpske, na dan bombardovanja 1999. Bili smo prijatelji na Fejsbuku i jedna od pesama koju sam tada pročitala na njegovom profilu je bila „Ne dam” za koju mi se javila melodija. Kontaktirala sam ga, poslala mu pesmu i rekla da sam je otpevala svojom čistom emocijom. Bio je oduševljen i dobila sam njegovo odobrenje. Tako je zaživela. Spot sam snimila sa mojim ansamblom u Gradskoj bašti. Gde god je otpevam ljudi posebno reaguju. Pesma je u duhu našeg naroda i smatram da bi svako morao da je nauči i peva. U sebi nosi jasnu poruku kako bi trebalo da doživljavamo i volimo našu majčicu Srbiju. Pevate na brojnim jezicima. Odakle ljubav prema Gruziji i njenoj kulturi?
– Gruzijski ne govorim, ali ga volim i trudim se da ga što više razumem. Gruzini su dosta slični našem mentalitetu. Privlači me njihova otvorenost prema muzici koja je veoma jaka. Svaki drugi spot koji sam pogledala je u ambijentu karakterističnom za njih. Veoma su emotivni i iznad svega veseli i iskreni. Privlači me njihova radost prema životu. „Banatska bajka” zauzima poseban deo Vaše karijere. Tri sezone ste najrazličitije kompozicije i muzičke žanrove darivali publici. Koliko Vam takvi nastupi znače?
– Kada sam se dokazala i postala poznata u gradu (smeh) Goran Marinković, direktor Kulturnog centra i Maja Pandurov iz „IP Media 023” su ponudili da me uvrste u program „Banatske bajke”. Prvo sam krenula da pevam ponedeljkom sat vremena. Kada je priča zaživela i Gradska bašta bivala sve punija, dobila sam udarniji termin, petkom. Pažljivo sam birala repertoar koji je uvek bio drugačiji i publika nije znala da li će slušati zabavnu, narodnu, klasičnu muziku. Volela sam da ih iznenadim pesmama iz drugih jezičkih područja. Posebno su ih radovale poetske večeri. Deca i moj ansambl su uvek bili uz mene. Trudili smo se da svaki nastup bude jedinstven. Nije mi bilo lako da pored brojnih obaveza smišljam čime ću se predstaviti. Vodila sam računa kako ću započeti tačku, završiti, šta publika voli, kako će reagovati. Zrenjaninci su zavoleli sve što sam im darovala. Lično mi prija da sam u takvom okruženju, među svojima. Vratilo me i podsetilo na ona porodična okupljanja i dobra stara vremena kada se sve završavalo pesmom. Nije Vam stran ni pedagoški rad. Koliko je važno da se u svet muzike uđe od malih nogu? Šta savetujete deci koja pevaju u horu?
– To je još jedan put koji nisam planirala, a koji mi se, prosto, otvorio. Moja davna želja je bila da budem vaspitačica, ali me je život odveo na drugu stranu. Oduvek sam volela rad sa decom. Prvo sam u vrtiću, u koji je išla moja srednja ćerka, oformila horsku grupu za uzrast od tri do pet godina. Nina je pevala „Bogorodice Djevo”, koju je naučila kao uspavanku i deca se od nje nisu odvajala. Tako je sve počelo. Kasnije smo prešli u Rusku crkvu i nastavili sa radom. Prvi put smo nastupali na Vojnoj paradi. Nikada neću zaboraviti oduševljenje gardista kada su mališani izveli „Tamo daleko”. Za njih je najbitnije da od najranijeg uzrasta počnu da se iskazuju kroz muziku. Sluh nije najvažniji, već izgrađivanje njihove celokupne ličnosti, razvoj kreativnosti i da budu u dobrom društvu, među svojima.
