Pre četiri ili pet decenija bilo je nezamislivo da se na selu živi i izdržava porodica bez deset do 20 ari obradive površine. Ona je predstavljala jednu od najznačajnijih ekonomskih kategorija svakog seoskog domaćinstva. Od ranog proleća pa do kasne jeseni iz bašte su stizali osnovni povrtarski i voćarski proizvodi – od krompira, paradajza, kupusa, paprike, pa sve do jabuka, krušaka, šljiva…
Danas je slika potpuno drugačija. Na području srednjeg Banata mali je broj obrađenih bašti. Većina je obrasla korovom. Poneka je zasejana kukuruzom ili detelinom. Ponegde se nazire voćnjak.
MARKETI KONKURENCIJA
– Ništa tu nije novo. Većina mladih napustila je seoske sredine, a i oni koji su ostali ne žele da se posvete poslu koji je sve zahtevniji. Održavanje zemljišta i rad u ovakvim klimatskim uslovima, bez izbušenih bunara i sistema za navodnjavanje, gotovo su nemogući. Osim toga, tu su sada i marketi u kojima se kupuje „zeleniš”, pa je slika ovakva – objašnjava jedan vremešni stanovnik Sutjeske.
U ovom mestu ima više od 600 kuća, a pitanje je koliko se površina danas obrađuje. Slična situacija je u svim selima opština Sečanj, Žitište, Nova Crnja, pa i u naseljenim mestima na teritoriji Grada Zrenjanina. Na to skreću pažnju prodavci na tezgama ovdašnje Zelene pijace koji još uvek odolevaju izazovima.
– Sve je manji broj ljudi koji su posvećeni baštovanstvu. Tako je i u Kleku. Porodično istrajavamo u ovom poslu. Možda i zbog toga što sam i u protekloj tranziciji izgubila posao u „Prehrani”, pa se od nečeg moralo živeti. Upravo ta kućna bašta, koju smo proširili i opremili da može donositi rod u ovakvim klimatskim uslovima, nam je bila od velikog značaja – objašnjava Vesna Damjanac iz Kleka, na čijim tezgama se mogu naći kvalitetan paradajz, krompir, paprika…
SELA SVE PRAZNIJA
Mihajlovo je, sa druge strane, jedno od retkih mesta u kojem je mali broj zapuštenih okućnica. Neobrađene su danas u zakupu onih koji su podigli plastenike i imaju stalnu povrtarsku proizvodnju. Tako je i sa porodicom Pakai.
– Ovo je moje zanimanje. Ništa drugo nisam radio već duže od tri decenije. Drago mi je što se supruzi i meni u proizvodnji pridružio sin Oskar nakon završene Gimnazije. Ovo je naporan i zahtevan posao, ali kad dobijemo kvalitetne proizvode, to je posebno zadovoljstvo – navodi Atila Pakai.
Porodica Olgice Fibišan iz Botoša se posvetila plasteničkoj i povrtarskoj proizvodnji.
– Broj stanovnika se iz godine u godinu smanjuje. Mi smo odlučili da ostanemo na selu. Potrebno je puno rada, sloge i odricanja, naročito u današnjim uslovima, kada stižu nevolje zbog toplotnih talasa – navodi Olgica.
Ni u Tarašu, nekada čuvenom po proizvodnji povrća, situacija nije bolja.
– Nekada je u selu bilo na stotine hektara pod kupusom i krompirom. Nije bilo kuće koja nije proizvodila ove kulture, ne samo za sopstvene potrebe već i za prodaju. Danas u celom selu možda ima zasejano svega dvadesetak jutara. To najbolje govori koliko se promenila nekadašnja tradicija i način života koji nam je decenijama obezbeđivao osnovnu egzistenciju – objašnjava Ivica Mijatov, ugledni proizvođač iz Taraša.
On se ranije bavio stočarstvom, da bi se pre tridesetak godina okrenuo uzgajanju kupusa, paradajza, paprike, pa i lubenica.
Međutim, uz niske cene na pijacama, u marketima i kod preprodavaca, od svega toga mala je vajda. I kada se saslušaju sve ove priče, nije nikakvo čudo što su nestale računice i zašto više nema nekadašnjih bašti sa bogatim rodom, od kojeg su živele višečlane porodice.
Tekst i foto: Nikola Božović
PRAZNE STAJE
Uz bašte svaka porodica je, po pravilu, imala obore i u njima tovljenike i štale za krave. U ovom delu situacija je još poraznija. Obori su uglavnom porušeni, baš kao i štale. O uzgoju živine da ne govorimo…
