Već godinama posmatram učesnike u saobraćaju. Pokušavam da kroz njihovo postupanje utvrdim karaktere. Nastojim zadržati objektivnost, uprkos neretkim nepromišljenim delanjima sudionika. Međutim, ovih dana sam zapazio jedan sasvim novi fenomen. U pitanju su mladi ljudi koji ne poseduju osnovna znanja o saobraćaju!
Naime, našao sam se na krajnje jednostavnoj raskrsnici kod Suda. Bio sam na sporednom putu i čekao biciklistkinju da prođe, budući da je bila na glavnom drumu. Sve se odvijalo kako treba do momenta ulaska mlade dame u raskrsnicu. Zastala je, potom nastavila kretanje, pritom dala znak pogrešnom rukom o pravcu svog kretanja.
Najpre sam bio kivan, pomislih šta radi ta devojka?! Međutim, ponovo sam analizirao celokupnu situaciju. Njen izraz lica mi je i dalje u sećanju. Video sam strah i neznanje u jednoj facijalnoj ekspresiji. Ona nije kriva za vlastito postupanje. Krivica je naša, celokupnog društva! Nažalost, u osnovnim školama se više ne izučava ponašanje u saobraćaju.
Pripadam starijoj generaciji koja je proveravala vlastito znanje na poligonu u nekadašnjoj školi „Vladimir Nazor“ (sadašnjoj „Jovan Cvijić“). Tamo smo vežbali da vozimo bicikl u različitim okolnostima. Šta danas rade mlade generacije? Očito se od njih očekuje da o svemu uče „u hodu“. Tako je i kada je poznavanje pravila saobraćaja u pitanju. Razlika između njih i nas je u samo jednom! Mi smo imali pravo da pogrešimo, na poligonu, naravno…
