Novca ima, ali manjka poverenja

Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Tokom poslednjih trinaest godina javni dug Srbije je više nego dupliran – povećan je za čak 21,3 milijarde evra, i to sa 17,7 (krajem 2012.) na 39 milijardi (januara 2026). Najveći njegov deo (10,3 mlrd. evra) potiče od prodaje tzv. evroobveznica (emitovanih na međunarodnom tržištu), kao i od izdavanja obveznica na domaćem tržištu (8,33 mlrd). Treći poverilac po značajnosti su poslovne banke kojima po osnovu uzetih kredita dugujemo 5,18 milijardi evra. Slede Izvozno-uvozna banka Kine (2,75 mlrd), strane vlade (2,6 mlrd), Međunarodna banka za obnovu i razvoj (2,29), Međunarodni monetarni fond (2,28) i Evropska investiciona banka (1,85). Preostali deo (9%) čine manje pozajmice od Banke za razvoj Saveta Evrope (810 miliona evra), Evropske banke za obnovu i razvoj (647 mil), Nemačke razvojne banke (506 mil), Francuske agencije za razvoj (398 mil.) itd. Sa druge strane, prema najnovijim podacima Narodne banke Srbije (NBS), štednja sektora stanovništva kod banaka iznosi 17,3 milijardi evra. U pogledu valutne strukture, devizni depoziti (90%) dominiraju, u odnosu na dinarske (10%). Kada je u pitanju ročnost, čak 16,3 milijarde evra (odnosno 94%) se odnosi na kratkoročne uloge (do 1 godine) koji obezbeđuju prilično nizak prinos (u proseku oko 3%). Ovakvo stanje ukazuje na nedovoljnu razvijenost finansijskog tržišta, kao i na ograničeno poverenje u dugoročne finansijske instrumente. U takvim okolnostima ljudi se ponašaju oprezno, izbegavaju dugoročno „blokiranje” sredstava, jer žele da zadrže mogućnost brzog raspolaganja novcem (likvidnost) u slučaju da se suoče sa određenim poteškoćama i izazovima (inflacija, kriza, gubitak radnog mesta, nestabilnost).
Polazeći od navedenih činjenica, postavlja se pitanje zašto država do nedostajućih sredstava ne bi došla emisijom obveznica koje bi bile namenjene građanima (fizičkim licima). Podsećanja radi, obveznice su vrsta dugoročnih dužničkih hartija od vrednosti. Izdavalac (emitent) se obavezuje da će licu koje poseduje obveznicu nakon dogovorenog vremenskog perioda isplatiti nominalni iznos naznačen na njoj, uvećan za pripadajuću kamatu. Bilo bi dobro da i građani koji bi ulagali manje iznose dobiju mogućnost da na ovaj način plasiraju svoju ušteđevinu. To bi za njih predstavljalo dvostruku korist – sa jedne strane bi sopstvenim sredstvima doprinosili realizaciji infrastrukturnih projekata. Sa druge strane, po isteku roka važenja vrednosne hartije, novac bi im se vratio uvećan za dogovorenu kamatu (koja je veća u poređenju sa onom na depozit u banci). Poslednjih godina nekoliko evropskih država (Hrvatska, Italija, Belgija, Slovenija, Estonija) se odlučilo za emisiju tzv. narodnih obveznica (namenjenih prvenstveno pojedincima). Na taj način su diverzifikovale izvore finansiranja i ponudile stanovništvu bolju alternativu za štednju u odnosu na bankarske opcije. Cilj je bio i da se smanji zavisnost od stranih kreditora, s obzirom na to da su domaći rezidenti pouzdaniji poverioci, naročito u kriznim vremenima. Bitna prednost je i to što zaradu po osnovu plasiranog kapitala ostvaruje lokalno stanovništvo, što predstavlja dodatni izvor domaće tražnje koja je jedan od glavnih pokretača privrednog rasta.
Ipak, bez obzira na sve pogodnosti, čini se da situacija u našoj zemlji još uvek nije dovoljno „sazrela” za ovakve poduhvate. Da bi građani svoj novac dugoročno plasirali u državne hartije od vrednosti potreban je daleko veći stepen izvesnosti i poverenja.