U holu Osnovne škole „Stevan Aleksić”, u improvizovanoj seoskoj kući, Novak Zubac je predstavio svoje peto književno delo „Banatska rapsodija” uz prisustvo velikog broja meštana i gostiju. Zapravo, to je poetsko kazivanje u četiri dela: proleće, leto, jesen i zima u kojima se sa puno emocija vraća u detinjstvo i mladost. „Zeleni se trava mlada, pamtim staru varoš našu, zaigrala bela stada, ovce kreću na ispašu… Zaorana prva brazda, trebaće da se uhoda, raduje se mladi gazda, ta na jesen biće roda…”
Ovo su samo dve rečenice u nizu poetskih bisera. Pesnik sa puno sete, ali i ljubavi opisuje buđenje proleća, varoš koja je u svakom njegovom delu osnovno odredište od koga sve počinje i sa kojim se sve završava.
– Ne želim da se zaboravi nešto što je bilo posebno. U meni se pre desetak godina probudio osećaj koji ispoljavam na ovaj način. Tragedija i preran odlazak sina Luke samo je upalio i rasplamsao taj plamen želje i žudnje da upravo kroz pisane stihove i priče podelim osećaj za životom, ljudima kojih više nema, lepote koje nismo bili svesni, a mnogo nam nedostaje – navodi Novak Zubac.
Pesnik napominje i značajnu ulogu rodne Jaše iz koje je odlazio na školovanje i rad, ali se njoj rado vraćao. Svaki stih posvećen je okruženju u kojem je odrastao, doživeo puno radosti i tuge. Zbog toga se u svakoj pesmi „Banatske rapsodije” osete toplina i čista emocija. „Pšenica u klasu zreva, vršalice u pripremi, raduje se mala ševa, žitu što se već rumeni… Kosačica žito kosi, sadeva se u krstine, zapregama kući nosi i sve peva od miline. Dok parnjača brekće crna, elevator slamu nosi, u drešu se krune zrna, milo lali, a i sosi…”
– U ovim kazivanjima cilj mi je da se neke vrline, običaji vezani za svako godišnje doba ne zaborave. Tako je bilo i sa danima žetve i vršidbe, koja je trajala mesecima sa puno poznatih moba, komšijskih druženja. Te slike su ostale u mom večnom sećanju i nikada ne mogu izbledeti – objašnjava autor.
„Razastrta u sto boja, kao perje rajskih ptica, takva beše varoš moja, ko sa starih razglednica… Lišće opada sa grana, park kao paleta boja, kada krene prva slana, nijansama nema broja”. Ova dva idilična stiha posvećena su stogodišnjem parku u selu u jesenjim danima, dok svaki naredni govori o zavičaju iz njegove mladosti.
„Drage slike iz mladosti, okićene saonice i sve grmi od radosti, nasmejano svako lice… Konji, belci nazobani, praporci na njima zveče, behu lepši zimski dani od jutra do uveče…”
– Ovi redovi nas vode u intimni pesnikov svet, koji je iskren i human. Sa njima se lako možemo poistovetiti i upustiti u stvaralačke hodnike našeg pesnika koji nas vodi u neka iščezla, ali lepa vremena – istakao je književnik i novinar Dušan Milićev, recenzent.
Odlomke su govorile piščeve unuke, bliznakinje Milica i Zora. O autoru su besedili i Milan Bjelogrlić, Darko Grahovac i Dragana Pantović. U nezaboravnom programu bilo je tamburice, pesme i drugih banatskih ugođaja koje priliče ovom mestu na rumunskoj granici.
NIKOLA BOŽOVIĆ
O AUTORU
Novak Zubac je rođen u Jaši Tomiću 1954. godine. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a Gimnaziju u Sečnju. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Najveći deo radnog veka proveo je u rodnom selu i Opštini Sečanj na značajnim privrednim funkcijama. Četiri godine je radio u Rusiji.
PET KNJIGA
Za osam godina stvaralaštva objavio je pet dela: „Martovski venac”, „Da prozborim s tobom sine”, „Dopisnice iz Varoši”, „Imenar-ime na dar” i „Banatska rapsodija”. Napisao je 173 pesme, a jednu je posvetio svojim unukama.
