Sunce je pretprošle subote od ranih jutarnjih časova nemilosrdno pržilo Zrenjanin. Oko podneva temperatura je dostigla 36 stepeni, pa su kupci, čim bi završili nabavku, žurili u hlad. Prodavci su jedva čekali kraj pijačnog dana, strepeći da im roba ne propadne na vrućini.
U gužvi, na samom ulazu u zelenu pijacu, pažnju prolaznika privlači žena koja mirno sedi sa klupkom vune i iglama za pletenje. Pod njenim prstima polako nastaje nova vunena čarapa, iako je leto u punom jeku.
Reč je o Smilji Nikolić (68), koju su Zrenjaninci nedavno mogli da vide kako plete ivanjdanske venčiće. Ovog puta zatekli smo je u poslu koji je prati gotovo čitav život.
– Rođena sam u okolini Zvornika, a u Perlez smo se doselili pre 45 godina. Imala sam tada 23 godine. Školovala sam se za administrativne poslove, ali je ovde trebalo izboriti se za koru hleba. Iz rodnog kraja donela sam umeće koje me je baka naučila: predenje vune i pletenje čarapa, džempera i prsluka. To mi je odmalena najbolje išlo od ruke – priča Smilja, ne prekidajući rad.
Ubrzo su došli brak i porodica.
– Suprug Gena i ja dobili smo dva sina, a sa njima i mnogo obaveza. Od jedne plate nije moglo da se živi, pa sam nastavila da pletem. Evo, to radim više od pedeset godina. Nikada nisam imala drugi posao, pa ni penziju. Ali, da nemam računice, ne bih sedela ovde. I danas mogu da ispletem par čarapa. To je hiljadu dinara, nekad malo više. Suprug prodaje cveće i poneki domaći proizvod. Dobro je dok nas zdravlje služi – kaže kroz osmeh sagovornica.
Na pitanje kako podnosi visoke temperature, odgovara kratko, kao neko ko je navikao na težak rad.
– Čovek se navikne na sve. Dobro je dok se radi. Od priče i žaljenja nema ništa. Jedino mi nije jasno zašto mi jedne subote pijačno mesto naplate 170, a druge 250 dinara, iako nemam tezgu, već samo stolicu i pribor za pletenje – kaže Smilja.
Iz torbe potom vadi još nekoliko pari vunenih čarapa, nazuvica i drugih rukotvorina.
– Leto će brzo proći. Za koji mesec stići će hladni dani, pa valja misliti unapred. Ako vam zatrebaju vunene čarape, potražite me. Ja sam uvek na istom mestu – poručuje na kraju.
Na zrenjaninskoj pijaci Smilju mnogi već poznaju. Neko zastane da kupi čarape, drugi da popriča, a neko samo da se divi veštim rukama koje, uprkos letnjoj žegi, strpljivo pletu toplinu za zimu koja tek dolazi.
Tekst i foto: Nikola Božović
