Trenutna situacija u prosveti je takva da nije jednostavno postaviti prioritete. Deca su, od početka školovanja, suočena sa preobimnim i, jednim delom, nepotrebnim gradivom. Planove i programe, počevši od osnovne, treba dobro proveriti i izbaciti sve što je višak, kaže u razgovoru za naš list Olgica Rakić, profesorka u srednjoj elektrotehničkoj i građevinskoj školi „Nikola Tesla”.
Kao odbornica pokreta „Promene u fokusu” (PUF), u svom javnom angažmanu često ukazuje na teme u obrazovanju. Na pitanje šta bi najpre rešavala, ističe da je polazak u školu važan za ostatak usavršavanja. Što se tiče prosvetnih radnika, smatra da je neophodno popularisati ovaj poziv, kako se ne bi ostalo bez stučnjaka.
Olgica Rakić rođena je 1970. u Zrenjaninu. Završila je matematički smer u Gimnaziji kao vukovac i odseke za harmoniku i flautu u muzičkoj školi „Josif Marinković”. Diplomirala je elektrotehniku (smer računarstvo i informatika) sa najvišom ocenom na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu.
Reagovali ste nedavno zbog predloženih izmena Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Šta Vam je zasmetalo?
– Problem nije u tome što država želi odgovorniju školu, već to što se odgovornost sve više gradi kroz kontrolu i sankcije. Istovremeno, dovodi se u pitanje profesionalna autonomija nastavnika i uticaj roditelja i učenika. Smatram da licenca predavača ne sme da postane sredstvo disciplinovanja, već da dokazuje stručnost. Njen gubitak je profesionalna posledica, koja može da ugrozi egzistenciju profesora.
Kada je reč o Savetu roditelja, predloženo je smanjenje njihove zastupljenosti na osam članova. Smatram da nije dobro da se iz procesa donošenja odluka izbacuju neposredni korisnici. U Srbiji ima oko 100.000 zaposlenih nastavnika, oko milion učenika i dva miliona roditelja i staratelja. Svi su oni korisnici obrazovnih institucija. Sledeći problem je što bi đaci izgubili deo prostora za samoorganizovanje.
Takođe, nigde se ne pominje koja su rešenja za preopterećenost nastavnika, administraciju, nedostatak kadrova, velike programe i uslove rada. Drugim rečima, ne može disciplina u sistemu da se gradi samo pomoću kazni, ako nisu uređeni uslovi u kojima ljudi rade. Javna rasprava mora da bude zaista javna. Ako su postojala ograničenja u učešću zainteresovanih, postavlja se pitanje da li je to bila samo procedura koju je trebalo ispuniti ili stvarni dijalog. Ovo nije kritika sadržaja zakona, ali je veoma jaka kritika načina na koji se on donosi.
Kako ocenjujete trenutni položaj prosvetnih radnika?
– Narušen je. Mislim da problem nije više samo plata, nego status. Prema analizi koja je objavljena ovih dana, oko 30 odsto njih radi na određeno vreme. To je ogroman problem. Nastavnik je istovremeno odgovoran za mnogo stvari: obrazovanje deteta, vaspitanje, bezbednost, dokumentaciju, komunikaciju sa roditeljima, digitalne platforme, različite izveštaje, individualizaciju nastave, rešavanje konflikata.
Takođe se očekuje da bude: pedagog, psiholog, medijator, socijalni i administrativni radnik, ali su njegova ovlašćenja ograničena. To je pogubno za školu. Ne možete tražiti od predavača da bude odgovoran za disciplinu, ako mu istovremeno oduzmete autoritet neophodan da je sprovede.
Osim što ste za katedrom, umete i da zasvirate u školskom bendu. Koliko to zanima đake?
– Tri decenije sam u prosveti. Neplanski, ali se ispostavilo da je rad sa mladim ljudima najbolje što sam mogla da izaberem. Bend vodim pola radnog veka. Među učenicima ima talentovane dece iz raznih oblasti, pa i za muziku. U više navrata smo se dogovarali za probe i narednu sezonu. Imali smo mnoštvo koncerata. Poslednji nastup održan je februara, i posvetili smo ga Đorđu Balaševiću. Ono što bih izdvojila je takmičenje „Rok Serbika”, koje sam organizovala dva puta do sada.
Poslednjih godina ušli ste u političku arenu. Šta očekujete od društvenog angažmana?
– Ništa! Profesor sam, volim svoj posao i želim da ga i dalje radim. Aktivirala sam se pre dve godine jer sam bila ubeđena da ću uspeti da ostvarim planove koji se tiču ovdašnje prosvete. Problem su: prevoz učenika, stipendije, ekskurzije, užina, voda, fizičko stanje objekata. Međutim, sad mi je jasno da je to donkihotovski posao.
Ni jedna od mojih dopuna dnevnog rada u vezi sa ovim temama, a koje mogu da se reše na nivou grada, nikada nisu ni uzete u razmatranje.
Nemam ambiciju da budem političar. Želim samo da doprinesem da se neke stvari reše. Trenutno je to sve na dugačkom štapu.
Čuje li se dovoljno glas Vašeg pokreta u Skupštini grada?
– Trudimo se da na svakoj sednici iznesemo goruće probleme, ali nije poenta da nas čuju kolege, već građani. Treba da znaju da radimo posao za koji su nas izabrali. S obzirom na to da nam je vreme obraćanja skraćeno, da novinarima nije dozvoljen pristup i da nema prenosa sednice, otvorili smo na Guglu nalog sa željom da omogućimo Zrenjanincima da nam se obrate.
