Kakav je uspeh osvojiti olipmijsko zlato, postao sam svestan mnogo kasnije. Na samom takmičenju sve teče kao u snu. Igramo, borimo se, dajemo sve od sebe da pobedimo – kaže Rnić
Kakav je uspeh osvojiti olipmijsko zlato, postao sam svestan mnogo kasnije. Na samom takmičenju sve teče kao u snu. Igramo, borimo se, dajemo sve od sebe da pobedimo – kaže Rnić
Da peto mesto na Olimpijskim igrama može da bude podstrek za osvajanje medalja, svedoči priča Momira Rnića, kapitena zlatne generacije jugoslovenskih rukometaša. Zrenjaninski as prvi put je na Olimpijskim igrama učestvovao 1980. godine u Moskvi i ističe da, iako nije osvojio odličje, taj nastup ima posebno mesto u njegovoj bogatoj karijeri.
– Od plasmana u finale delio nas je jedan gol, pa umesto da se borimo za zlato, mi smo osvojili peto mesto. Kada je naš olimpijski tim sleteo na beogradski aerodrom, novinari i svi ostali su se sjatili oko osvajača medalja. To su, između ostalih, bile košarkašice, rukometašice, veslač Milorad Stanulov, bokser Slobodan Kačar. Nas rukometaše niko nije ni primećivao, a kamoli da su nas fotografisali ili tražili izjave. Nije nam bilo svejedno, povukli smo se u jedan kutak i tada je pala besa, dali smo reč da ćemo se potruditi da se sa svakog narednog takmičenja vratimo sa medaljama – kaže Rnić.
Tako je i bilo. Već 1982. godine u Nemačkoj rukometaši su postali vicešampioni sveta, 1984. na Igrama u Los Anđelosu okitili su se zlatom, 1986. godine osvojili su svetski tron, a 1988. na Olimpijskim igrama u Seulu došli su do bronze…
– Kakav je uspeh osvojiti olipmijsko zlato, postao sam svestan mnogo kasnije. Na samom takmičenju sve teče kao u snu. Igramo, borimo se, dajemo sve od sebe da pobedimo… A onda, postajemo olimpijski prvaci… Popeo sam se na pobedničko postolje, dobio medalju i veliki pehar. Svira naša himna, taj osećaj je teško je opisati. U tom momentu sam razmišljao: mi smo iz Jugoslavije, male zemlje koja je hiljadama kilometara udaljena od Amerike, a postali smo olimpijski prvaci! Tada sve ono što je bilo teško nestaje, zaboravljamo da smo se naporno pripremali dva meseca u Ljubljani. Tadašnji selektor dr Branislav Pokrajac nam je nametnuo žestok tempo, često smo se pitali šta nam to treba i koliko ćemo izdržati. Ali, zlato je izbrisalo sve muke – ističe naš sagovornik.
On odmah dodaje da bronza iz Seula sija kao zlato. Reprezentacija je tada nastupila oslabljena, već u prvom meču u grupi poražena je od SSSR, pa je kasnije kao drugoplasirana igrala sa Mađarskom za bronzu.
– Radovali smo se kao da smo postali olimpijski šampioni. Ta bronza mi je veoma draga, nije je bilo lako osvojiti. Mi smo tada bili svetska rukometna velesila i svi su se naoštrili da nas pobede – zaključio je Rnić.
POŠTOVANjE ZA SVE UČESNIKE
– Nisu medalje najvažnije. Za Olimpijske igre veže me nezaboravno druženje sa najboljim sportistima iz svih sportova i svih zemalja sveta. Zato je za mene i samo učešće na Olimpijadi veliki uspeh, podvig. I svima koji to postignu, svaka čast, zaslužuju veliko poštovanje. A ako još i osvoje medalju, onda postaju besmrtni – naglašava rukometni as.
BALKON
– Mi smo sve medalje naših sportista proslavljali još u olimpijskom selu. Bilo je lepo, pevali smo, radovali se. Kada smo se vratili u zemlju, doživeli smo počasti koje smo zaslužili. Tada nije bilo svečanih dočeka niti slavlja na balkonu u Beogradu. A koliko smo mi bili uspešni u to vreme, bojim se da ne bismo ni silazili sa tog baklona! – komentariše Rnić.
