Vreme briše tragove postojanja. Zato stara japanska poslovica kaže da slika vredi hiljadu reči. Ništa manje nije značajna ni fotografija. Svedok je prošlosti i spona sa trenucima koje želimo da sačuvamo. Umetnik koji kroz objektiv objedinjuje radoznalost, avanturistički duh, afinitet prema prirodi i rodnom gradu je Pavle Taboroši (1983). Nakon OŠ „Jovan Jovanović Zmaj” završava Zrenjaninsku gimnaziju. Diplomirao je 2013. na Učiteljskom fakultetu u Beogradu. Ljubav prema fotografiji iz srednjoškolskih dana ipak je postala njegov poziv. Želeći da se usavršava 2019. godine upisuje master studije (modul fotografija i kamera) na Akademiji umetnosti. Okončava ih sa najvišom ocenom i igrano-dokumentarnim filmom „Bikač”. Široj publici Taboroši je poznat kao neumorni putnik i autor zapaženih izložbi. Njegovi kadrovi su Zrenjanincima približili surovu lepotu Kirgistana, ali i egzotiku dalekih Maršalskih ostrva. Zahvaljujući izuzetnom daru i drugi krajevi planete, prestaju da budu samo geografski pojmovi. Taboroši ih oživljava, pružajući emotivna svedočanstva o ljudima i prirodi.
Nedavno je završen još jedan ciklus škole fotografije. Kako ste zadovoljni i šta su polaznici mogli da nauče od vas?
– Odziv je bio nešto slabiji nego prethodnih godina, ali to ne doživljavam kao negativnost. Naprotiv. Za mene je rad u manjim grupama prilika da se dodatno posvetim polaznicima. Svako je bio u mogućnosti da postavi upravo ona pitanja koja bi u većoj skupini izostala. Učesnici su mogli da nauče ne samo ono što je bila tema kursa (fotografski elementi, način kadriranja, podešavanja aparata), već i snalaženje na terenu. Praksa je važan segment, jer se kroz različite situacije primenjuje naučeno. Obilazeći naš grad i mnoge interesantne lokacije otrgli smo ih od zaborava.
Pripalo Vam je prvo mesto u oblasti medija u akciji „Ličnost godine” koju je 2025. organizovao list „Zrenjanin”. Kako gledate na saradnju sa lokalnim nedeljnikom i našim urednikom fotografije Jovanom Drndakom Njegovićem?
– Osvajanje priznanja nagnalo me je da razmislim kako i zašto sam baš ja izabran. Na listi su bili i predstavnici novinskih kuća i portala koji su dugo u toj branši. Tada sam shvatio da nisam osoba koja je previše prisutna u ovoj sferi. Sa druge strane, uvideo sam da ljudi često osete određenu emociju gledajući moje fotografije. To je nešto što im nedostaje. Nagradu čitalaca „Zrenjanina” shvatio sam kao poziv da se aktivnije bavim onim što volim i što sam do sada radio. Saradnja sa Listom svakako je doprinela celoj priči, kao i pokretanju pomenute obuke. Jovan Drndak Njegović je neko ko svoje prijatelje i saradnike podstiče da budu najbolja verzija sebe.
Šta za Vas znači fotografija i zašto ste je izabrali za svoj poziv?
– Ona je nešto mnogo više od medija i tehničkog dela koji je u osnovi. Daje mi mogućnost da kroz jedan rad izrazim ono o čemu duže razmišljam. Otvara mi prostor da sažmem sve što mi se danima ili nedeljama vrzma po glavi. U nekim situacijama mi pomaže da bolje razumem sebe i sve što mi se zapravo dešavalo. To je posebno primetno kod putopisne fotografije. Lakše evociram uspomene gledajući slike, nego „premotavajući” sećanja, jer ona govore kako se naše telo osećalo, dok su fotografije odraz naše duše.
Kakvu perspektivu imaju mladi u Vašoj profesiji?
– Bilo da je reč o našem gradu, državi ili svetu mogućnosti su odlične, jer i dalje postoji potreba da se neko ili nešto zabeleži. Poslednjih godina to je vidljivo i u oblastima koje ranije nisu zahtevale digitalizaciju. Ljudi su shvatili da su fotografija i video neophodni za predstavljanje u javnosti. Na taj način lakše se i dolazi do posla. Mladi koji se bave drugim granama umetnosti kroz fotografiju, čak i iz hobija, mogu pristojno da zarade. Po meni nema razlike između Zrenjanina, Novog Sada, Beograda ili nekog većeg grada, ako je kvalitet u pitanju. Sume do kojih će doći nisu iste, ali ne odstupaju drastično.
U kojoj meri sve češća upotreba veštačke inteligencije (AI) može da ugrozi polje Vašeg interesovanja?
– Postoji bojazan da će umanjiti određene oblasti. Smatram da se to još uvek ne dešava, zato što je tražnja za fotografijama ogromna. Najvažnije je da razlika u estetici i te kako postoji. Upravo zbog tempa života, danas je dokumentovati stavarnost potrebnije nego ikada.
U kojoj meri se fotografija kao kulturno dobro vrednuje kod nas i u svetu?
– Manja mesta i društva u kojima ljudi nemaju dovoljno izgrađenu svest o kulturnim sadržajima nailaze na jedan uspavani odnos. On je vidljiv u mnogim segmentima umetnosti. Postoji ogromna razlika između nas i drugih gradova. Dovoljno je samo uporediti kolika sredstava se izdvajaju u zemljama regiona i Evrope, a kolika kod nas. Mislim da umnogome treba čestitati svima koji se na bilo koji način bave kulturom u našoj sredini.
