Na samo dvadesetak kilometara od centra Zrenjanina, okruženo jezerima i živopisnom prirodom, pod hladom sibirskih brestova nalazi se salaš „Lujza”. Iz dugačke banatske ulice u Belom Blatu, kroz veliku drvenu kapiju domaćinstva, travnjak vodi do dvorišta u kome se nalaze životinje tipične za tradicionalno seosko domaćinstvo našeg područja. Posetioce pozdravljaju magarac Srećko, ovce i koze Čupka, Lenka i Leopold, zeka Uško…
Pod šuštavim drvećem crvene se karirani stolnjaci sa stolova poređanih po dvorištu. Pogled seže to trema obgrljenog muškatlama na kojem goste sa širokim osmehom dočekuje domaćica Radmila Toškov.
Kako nam priča, otvaranje turističkog domaćinstva bilo je neplanirano. Jednom prilikom, kada je za rodbinu pripremila gulaš od mangulice (specijalitet po kojem je i danas poznata), sa Carske bare sa studentima naišao je profesor Plavša, dekan Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu. On je domaćinima dao ideju da salaš otvore za goste.
– Savetovao mi je da ništa ne menjam, da nastavim da pričam o selu i okolini, pripremam hranu, spremam zimnicu… Potom je naš broj prosledio turističkim agencijama sa kojima je sarađivao. Poslušala sam njegov savet i sa prvim posetiocima „Lujza” je krenula sa radom – priča naša sagovornica.
Salaš je ime dobio po selu raseljenom zbog pretnji od poplava i šansi za posao u gradu. Porodica naše sagovornice poslednja je koja se iselila.
– Sa tugom sam gledala nestajanje sela. Ono je u mom dečijem oku ostalo kao idealno mesto, i danas kad se setim, prizor je prelep. Kada smo uredili imanje, moj otac Milan rekao mi je: Konačno imaš svoju Lujzu – seća se Radmila.
ZAOKRUŽENA PROIZVODNJA
Otvaranjem salaša porodica Toškov našla se na raskršću. Nakon što se ceo život bavila poljoprivredom i stočarstvom, sada je kročila u novi svet.
– Imali smo sopstvene, ali i zemlje u arendi koju smo tada otkazali. Odlučili smo da povećamo broj mangulica i shvatili da možemo da proizvedemo sve od njive do trpeze. Jedino tako mogli smo da ostvarimo dobitak – priča Radmila.
Kulture koje gaje prilagodili su potrebama salaša. Na njivama u okolini Belog Blata sada rastu bundeva, ječam, detelina i kukuruz, kojim se hrane krave i mangulice. Sokovi, rakije i pekmezi prave se od plodova koji sazrevaju na pet hektara voćnjaka, a sveže meso na trpezu dolazi sa farme mangulica, po kojima je porodica poznata.
– Proizvodnja stoke se na ovakav način isplati. Daje nam nezavisnost, a uvek imamo sveže mleko i meso od kojeg pravimo gulaš, kobasice, pljeskavice… – objašnjava Radmila.
Poslovanje „Lujze” rezultat je timskog rada cele porodice. Dobra podela posla doprinosi kvalitetu celokupnog doživljaja salaša. Radmila je zadužena za specijalitete, suprug Ištvan brine se o farmi, sin o preradi mesa i administraciji. U raznovrsnim jelima iz autentičnog menija nalaze se tri vrste sira koje pravi majka naše sagovrnice, dok je otac zadužen za poljoprivredu, priča nam ona.
– Mislim da od dužine štrudli koje sam napravila može da se obiđe planeta. Svakim danom imam sve veće mere. Tu su sokovi od nane, zove i ruže, salčići sa domaćim pekezom, pogačice sa čvarcima, kolenice, butkice. Sve što proizvedemo nalazi se na stolu – kaže Radmila.
AUTENTIČNOST JE KLJUČ OPSTANKA
Radoznali gosti „Lujzu” najviše posećuju kada je lepo vreme. Sem iz okolnih mesta i Srbije, dolaze iz celog sveta. Osim organizovanih tura, u hladu sibirskih brestova organizuju se proslave i rođendani. U zimskom zatišju domaćini se spremaju za novu sezonu.
– Najmilije mi je druženje sa decom, jer su mi ona bili prvi gosti. Pričamo im o svakoj životinji iz dvorišta, izvodimo ih na jezera, na pecanje i u šetnje. Rad sa ljudima je specifičan i nosi veliki teret i obavezu. Ko to ne voli, ne može da radi ovaj posao – smatra naša sagovornica.
Dodaje da je na početku sve bilo mnogo teže. Vremenom su naučili kakav način poslovanja im odgovara i izabrali agencije sa kojima mogu lepo da sarađuju. Između ostalog, trenutno ih samo iz Slovenije ima čak dvanaest.
Pred velikim izazovom domaćini su se našli kada je krenula pandemija i proglašeno vanredno stanje. Posete su bile zabranjene, a sve ture otkazane. Kada su ukinute zabrane, bilo je potrebno vreme da se gosti vrate.
– Prvog vikenda stavila sam lonac supe, skuvala gulaš, čekala sam i sedela, niko nije došao. Ručak sam podelila familiji. Posle par nedelja opet su krenule posete, počeli smo da primamo i goste mimo agencijskih tura – objašnjava naša sagovornica.
Kako primećuje, ljudima fali da se spuste na zemlju u okruženju koje verno oslikava iskustvo salaša. Tako će ponudu „Lujze” uskoro upotpuniti novi smeštajni kapaciteti.
– Verovatno je jedan od razloga što smo opstali naša autentičnost. Volim život na selu. Inspiriše me kada ujutru pijem kafu uz širok pogled, mir, izlazak sunca i cvrkut ptica sa jezera. Na selu imamo sve što nam treba. Ljudi ovde dolaze da uživaju u spokoju. Moja želja je da i ubuduće ostanemo ono što smo sada – zaključuje Radmila Toškov.
