Kada smo bili mali roditelji su nas nedeljom vodili u Gradsku baštu, a onda u Poslastičarnicu „Sport” na sladoled, krempitu ili šampitu. Kasnije smo i sami, nakon nastave, dolazili da se zasladimo alvom i da popijemo bozu. Kao gimnazijalci svraćali smo na kafu i ratluk, žito i limunadu…
Danas sam sigurna da je sladoled iz „Sporta” najbolji na svetu i to nije zavičajni hvalospev. Tako ovu poslasticu ocenjuju mnogi sugrađani, ali i oni koje sa ponosom častimo u „Sportu”, kada nam dođu u goste…
I tako, već sedamdeset godina „Sport” sladi život generacijama sugrađana, a njeni vlasnici preuređuju prostor, u skladu sa menama vremena, potrebama posetilaca, evropskim standardima… Poslastičarski zanat se ovde prenosi sa kolena, na koleno, a posao se razvija neprestano, počev od 1951. godine, kada je Poslastičarnica osnovana.
Samir Haliti je jedan od onih ljudi koji ovom zanatu daju savremeni pečat i uspešno nastavljaju porodičnu tradiciju. A kako je počelo i kako je gospodin Jahja izabrao Zrenjanin i ko je kumovao Poslastičarnici „Sport”?
MLADIĆ IZ GOSTIVARA
– Počelo je tako što je deda Jahja odlučio da započne sopstveni posao u Zrenjaninu – priča nam Samir Haliti. To je bilo nakon što je, kao mladić iz Gostivara, grada u sadašnjoj Makedoniji, radio u Čehoslovačkoj, gde je proveo više godina. Stigao je u Zrenjanin i odlučio da otvori poslastičarnicu. Deda je bio rvač, voleo je sport, a i učestvovao je u organizaciji mnogih sportskih manifestacija u Zrenjaninu, pa otuda i ime lokala.
U „Sportu” se u početku prodavala ćeten alva, pa kretoš, marcipan, kolači sa sušenim smokvama i slični bombondžijski proizvodi, ali i sladoled, šampite, krempite, baklave, kafa i limunada. Sve to u ponudi je i danas. U početku su, kako priča naš sagovornik, u Zrenjanin dolazili da rade mahom sezonski radnici, mladići iz Makedonije u kojoj je tada bila veća nezaposlenost nego u Vojvodini. Posao je lepo napredovao, a sugrađani su zavoleli i slatku ponudu…
Limunada je oduvek u „Sportu” najprodavaniji napitak, ali gosti rado piju i oranžadu. Do skoro je u ponudi bila i boza, ali Zrenjaninci su izgleda više skloni ukusu limuna i narandže.
U „Sport” svaraćaju sugrađani na kolače ili kafu, sami, u društvu ili porodično da predahnu nakon što završe neki posao. Traži se i žito, a sve više se prodaju i cele torte za slave, venčanja, krštenja… Mušterije mogu i da ih naruče, sugerišu detalje, prilagode događaju, razumevanje je garantovano.
SAMO PO DOMAĆIM RECEPTIMA
– U ponudi imamo oko 30 vrsta poslastica, u zavisnosti od perioda godine. Kada počne sezona sladoleda smanjimo izbor torti, kako bi proizvodi bili uvek sveži – objašnjava Samir Haliti.
– Sve što prodajemo proizvedeno je kod nas u radionici, ništa ne preprodajemo, a to je sve češća pojava u ugostiteljskim objektima, pa i u poslastičarnicama. Uspešno odolevamo trendu instant poslastičarstva gde se većina filova, kora i preliva dobija u prahu ili u kanticama. Najviše poslastica proizvodimo na domaći način.
Samirov deda i stric bili su i poslastičari i bozadžije, imali su po dva zanata. Pravili su staro orijentalno piće – bozu, te bombone i sladoled koji se i danas proizvodi po istom receptu kao pre 70 godina. Naravno, sada postoji mnogo raznovrsnija ponuda kombinacija ukusa.
Nekada su za proizvodnju sladoleda, koji se mešao ručno, svakodnevno donosili led iz Pivare. Sada za proizvodnju koriste najmodernije uređaje – pasterizatore i mašine za sladoled, šok komoru za brzo hlađenje, parni kazan, razve vrste miksera, peći, rashladne komore…
Koliko namirnica dnevno koriste – jaja, čokolade, brašna, mleka, zavisi od doba godine i vremenskih prilika. Uglavnom, što je više sugrađana ili turista u glavnoj ulici, to je i potrošnja veća, pa i količina namirnica od kojih se proizvodi spremaju. Najviše se prodaje za vreme tradicionalnih „Dana piva”.
Mnogima je bila fascinacija slani sladoled. Slana karamela je, zapravo, slatkoslankasti sladoled, a Samir u šali kaže da su ga na silu „progurali”, jer u početku nije niko hteo da ga kupi. Ljudima su nudili da ga degustiraju i tek tada je počela potražnja, a sada ide kao nekada alva.
NE TREBA IM REKLAMA
Kako kaže Samir, a slaže se i ekipa poslastičara iz „Sporta”, trude se da sačuvaju kvalitet, da se drže tradicije i da budu pristupačni. Posebno se raduju kada čuju da su za njihovu poslastičarnicu čuli i ljudi iz drugih gradova Srbije, ali i inostranstva. Zato im nije potrebna reklama, a na društvenim mrežama se oglase samo kada imaju neki novi proizvod. Ekipa mladih, uvek raspoloženih, lepo vaspitanih i urednih devojaka i mladića je takođe zaštitni znak „Sporta”.
– Trudimo se da stvorimo takve uslove i atmosferu da zaposlenima nije teško da dolaze na posao i mislim da nam u najvećoj meri to uspeva – ističe Samir. – Povremeno organizujemo druženja van posla što se sada popularno zove tim-bilding. Prošle godine smo plovili Tisom, a pre dve godine smo putovali u Segedin, obišli smo grad i bili u zatvorenom akva parku.
Još ne sarađuju sa Ekonomsko-trgovačkom školom, ali bi trebalo da se povežu, pogotovo što ova škola ima smer za kuvare, a đaci uče od vrsnih, obrazovanih pedagoga i kako se prave kolači.
A na pitanje kakva je budućnost poslastičarstva i kako vide „Sport” u nakom narednom periodu, Samir spremno odgovara: „Jedva čekamo da pandemija prođe, pa da ponovo radimo normalno”. Trenutno im, kako naglašava naš sagovornik, nije u prvom planu proširivanje posla, ali bi, za godinu ili dve i to moglo da se promeni.
Život, naravno, menja planove, a rad može da donese i radost, što vlasnici „Sporta” i mladi sa kojima rade najbolje potvrđuju.
