U periodu tranzicije malo je falilo da nestane industrijski pogon sa velikom tradicijom. U zrenjaninskoj kožari početkom veka izvršena je transformacija i većinski kapital našao se u rukama jedne slovenačke kompanije. Ona je veoma brzo dovela u pitanje dalji rad. Za kratak vremenski period radnici su ostali bez posla i plata, a firma bez proizvodnje i tržišta. Kapital je preko noći nestao. Fabrika je u periodu od 2005. do 2006. bila zatvorena.
Situacija se promenila u julu 2006. godine. Tada je tim Društva za proizvodnju, promet i usluge „Dafar” procenio da vredi uložiti u „Tozu”. Bio je to spas u poslednji čas.
EVROPSKI STANDARDI
Kako objašnjava Zoran Galović, član Skupštine „Dafara”, bio je to hrabar poslovni poduhvat. Priseća se da su pre dve decenije ušli u pogone sa zastarelim tehnologijama i proizvodnjom koja je gubila imidž na tržištu.
– Promaja je bila od ulazne kapije do hala. Najpre je valjalo pokrenuti proizvodnju, vratiti radnike i steći poverenje na tržištu. Takođe je trebalo uvesti nove tehnologije, dobiti međunarodne sertifikate i potvrde boniteta kvaliteta. To je put kojim smo danas stigli do jedinog ozbiljnijeg proizvođača u kožarskoj industriji u zemlji – kaže nam Galović, dok obilazimo savremene pogone. U njima danas radi 110 zaposlenih.
Kvalitetna juneća i teleća koža ovde imaju kompletnu preradu – od štavljenja, preko fine obrade, do isporuke.
– Od naše prizvodnje 95 odsto odlazi na evropsko tržište: u Italiju, Englesku, Francusku, Portugaliju, Španiju. Godišnji izvoz je oko 220.000 kvadratnih metara kože. Godišnja realizacija je oko 14 miliona evra. To je za četvrtinu niže u odnosu na period pre pandemije. Prosečna zarada zaposlenih je oko 120 hiljada dinara – saznajemo od menadžera i finansijskog rukovodioca Đanluke Romanelija.
Proizvodni pogon „Dafara” se prostire na pet hektara. Danas ima osam hali i drugih objekata koji su obnovljeni ili nedavno izgrađeni.
– Sve je podređeno visokim evropskim standardima: od primene hemije do otpadnih voda i zaštite životne sredine. U tom pravcu smo imali i ozbiljne investicije. To se može videti u pogonu za štavljenje sirove kože i novim procesnim buradima, zatim novoj sušari, hali za finalnu doradu, kao i mašinama i transportnim sredstvima. Pre par godina, uz podršku Pokrajine od 36 miliona dinara, ugradili smo i prečistač otpadnih voda – kaže naš sagovornik.
EDUKACIJA I AUTOMATIZACIJA
Prolazeći kroz pogone zapažaju se savremene mašine i automatizovana proizvodnja. To je umnogome odmenilo nekadašnji veliki fizički napor zaposlenih.
Do značajne promene došlo je u preradi i bojenju sirove kože. Oprema je modernizovana, a tehnološki procesi unapređeni. To nam potvrđuje Dragana Laco, diplomirani inženjer tehnologije, šefica krečnog i štavnog odeljenja.
– Ovde sam jedanaest godina i dosta se toga izmenilo. Radimo po jasnim uslovima koje donose sertifikovane kuće. Imamo i dodatne obaveze da se prilagodimo potrebama automobilske industrije, pa delom i HASAP sistema. Svi standardi su implementirani, organizujemo stalnu obuku radnika – kaže Laco.
U razgovoru sa menadžmentom „Dafara” saznajemo da nedostaje kvalitetna radna snaga. Iz tog razloga ovaj kolektiv je spreman da se uključi u proces dualnog obrazovanja. Podsećaju da su nekada postojala i cela odeljenja u srednjim obrazovnim ustanovama za ovu struku.
Posebno ističu dobru saradnju i podršku institucija i lokalne samouprave. U narednom periodu planiraju izgradnju upravne zgrade, postavljanje solarnih panela i podizanje parka u krugu fabrike. To potvrđuje da je kožara danas fabrika 21. veka.
Tekst i foto: Nikola Božović
UVOZ SIROVINE
Poslovanje otežava nedostatak sirove kože na domaćem tržištu. To je jedan od razloga što je u zemlji prestalo da radi dvadesetk kožara. „Dafar” je iz tog razloga primoran da teleću i juneću kožu uvozi iz drugih zemalja.
