Većina stručnjaka nakon školovanja mašta o odlasku u inostranstvo i bajkovitom ambijentu za život i rad. Profesor Rančić predlaže da vizije ostvaruju u svom gradu, među porodicom i prijateljima. Smatra da su društvo i država u obavezi da im obezbede najbolje uslove.
Milorad Rančić rođen je 1950. godine u Derventi (BiH). Osnovnu i srednju tehničku školu završio je u Kruševcu. Diplomirao je 1974. na Mašinskom fakultetu u Beogradu, a magistrirao 1998. godine u Nišu. Doktorsku tezu odbranio je 2007. Usavršavao se u Rusiji, Nemačkoj, Sloveniji, Bugarskoj, Portugaliji.
Bio je mentor na oko 300 diplomskih i završnih radova. Kao (ko)autor objavio je devet udžbenika, zbirku zadataka i dva priručnka. Odnedavno je redovni član Inženjerske akademije Srbije. Ovo priznanje smatra vrhuncem karijere. Veli da ne pripada samo njemu, već i brojnim kolegama, saradnicima i institucijama sa kojima je ostvario mnoge uspešne projekte.
Od 1976. godine do penzionisanja bili ste zaposleni i rukovodilac na Višoj tehničkoj školi (VTŠ). U kojoj meri se VTŠ prilagođavala društvenim promenama?
– Viša, danas Visoka tehnička škola, od osnivanja daleke 1961. odigrala je veoma važnu ulogu u privrednom i socijalnom razvoju ne samo zrenjaninskog regiona, nego i cele zemlje. U njoj je vrhunsko znanje steklo oko sedam hiljada inženjera mašinstva, tehnologije, tekstila, menadžmenta, elektrotehnike i zaštite životne sredine. Usmerenja i studijske programe prilagođavali smo zahtevima tržišta. Aktuelna dostignuća u nauci i tehnici vrlo brzo su nalazila svoje mesto u sadržajima studijskih kurikuluma. Posebna pažnja posvećivala se praktičnoj obuci budućih stručnjaka.
Zašto tehničke profesije mladima nisu dovoljno atraktivne? Reč je o paradoksu, budući da su upravo ta zanimanja tražena na tržištu rada.
– Postoji više razloga. Navešću nekoliko. Najpre, ove studije su veoma zahtevne i dugotrajne, te se omladina u većini slučajeva opredeljuje da na lakši način dođe do diplome. Sa druge strane, kada nema jake industrije, fali i perspektive u karijeri. Takođe, odnos početne plate inženjera i uloženog truda tokom obrazovanja ne zadovoljava želje novih generacija. Izuzetak je informatički (IT) sektor. Preuzeo je imidž nekadašnje tehnike i nudi veće plate i druge pogodnosti (rad od kuće, brže napredovanje).Danas se u svim medijima promovišu digitalne profesije, administrativni poslovi i brza zarada. Još jedan od faktora je i odlazak velikog broja mladih u inostranstvo gde ih očekuju dodatni benefiti i uređeniji sistemi. Međutim, u poslednje dve godine, primećuje se blagi porast interesovanja za studiranje inženjerskih profila.
Svedok ste brojnih transformacija zrenjaninske ekonomije. Gde smo danas na industrijskoj mapi Evrope?
– Naš grad je 90-ih godina prošlog veka bio izuzetno razvijen centar. Bile su zastupljene različite grane (poljoprivreda, prehrana, mašinstvo, tekstil, hemija). Tadašnja preduzeća imala su svoje brendove na evropskom i svetskom tržištu. Specijalne alatne mašine „Metalprogresa” izvozile su se u južnu Ameriku. „Proleterove” tepihe je „Boing” ugrađivao u svoje avione, BEK-ov mesni doručak kupovali su Amerikanci, a šešire iz „Begeja” nosile francuske dame. Krize, ratovi i sankcije u tom periodu doprineli su gašenju ovdašnje privrede, da bi konačan krah doživela lošom tranzicijom i privatizacijom. Na industrijskoj mapi Evrope nas više nema. Do danas, nažalost, Zrenjanin nije uspeo da obnovi ili napravi neki svoj izvozni proizvod. Strane firme, koje su u međuvremenu došle, uglavnom izrađuju komponente i delove koji se ugrađuju u njihovu robu. Našem gradu nedostaje kvalitetan plan razvoja i reindustrijalizacije. Mora da se osloni prvenstveno na domaće snage: finansijske, kadrovske, organizacione. Svake godine diplomira stotinak mladih inženjera. Tu intelektualnu snagu treba zadržati, okupiti i dati joj maksimalnu podršku.
Jedan ste od osnivača Društva inženjera Zrenjanina (DIZ). Navedena asocijacija je i dalje atraktivna, a iznedrili ste dostojne naslednike.
– Za više od četiri decenije postojanja svojim aktivnostima zauzeli smo značajno mesto u stručnoj i naučnoj javnosti. Časopis „DIT” koga naše Društvo priprema i izdaje nalazi se na nacionalnoj listi publikacija. Dva puta je proglašen najboljom literaturom na nivou Srbije. Od niza predavanja, okruglih stolova, promocija, izdvojio bih tribinu o primeni nauke u zrenjaninskom okruženju. Jedan od zaključaka ovog eminentnog skupa bilo je pokretanje inicijative za formiranje naučno-tehnološkog parka. Bio bi mesto okupljanja istraživača i eksperata, ali i mladih stručnjaka. Svoje zamisli bi ostvarili u sklopu početničkih (start-up) firmi. Nažalost, ova ideja nije zaživela.
Dobitnik ste brojnih priznanja iz različitih oblasti. Bili ste među „100 najuspešnijih mašinaca u Srbiji u 2008.”, naši čitaoci su Vas izabrali za Ličnost 2017. godine…
– Izdvojio bih „Nagradu Grada Zrenjanin” za 2017. Smatram da svaka plaketa pripada i mojim saradnicima. Bez njihove pomoći ne bih sproveo ni jednu veću aktivnost. Uz mene je uvek bila Visoka tehnička škola, lokalna samouprava, DIZ. Pažnja čitalaca najtiražnijeg hroničara grada za mene ima posebnu važnost.
