Prosečna plata – iluzija naspram stvarnosti

Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

U toku 2026. prosečna zarada u Srbiji premašila je iznos od 1.000 evra. Utisak je da predstavnici vlasti to tumače kao ogromno postignuće, dok sa druge strane izostaju odgovarajuća stručna pojašnjenja o tome šta to zaista znači za većinu stanovništva. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), u aprilu je središnja zarada bez poreza i doprinosa (neto) iznosila 121.805 dinara (oko 1.030 evra). Pri tome, zaposleni u radnom odnosu imali su veća primanja (122.300 din.) od onih koji su angažovani van njega (73.685), uglavnom u formi privremenih i povremenih poslova, ugovora o delu, dopunskog rada… Istovremeno, plate u javnom (127.884 din.) nadvisile su one isplaćene van navedenog sektora (119.336). Međutim, prisutne su i prilične razlike među zaposlenima u pomenutoj oblasti. Najviše prihode beleže oni koji rade u državnim preduzećima (153.953 dinara), a slede republički nivo administracije (134.806 din.), zdravstveni i socijalni rad (124.370), obrazovanje i kultura (120.059), dok se na začelju nalaze lica u lokalnoj administraciji sa 102.818 dinara. Po visini zarada prednjači Grad Beograd – 150.394 dinara. Posebno se ističu opštine: Stari Grad (195.252), Vračar (193.855), Novi Beograd (193.453) i Savski Venac (187.108). Kada je reč o Vojvodini izdvaja se Novi Sad sa 138.914 dinara, dok se u Zrenjaninu beleži iznos od 110.547 dinara. Osim što je to bilo manje kako od republičkog, tako i od pokrajinskog proseka (115.023 din.), valja primetiti da je prema ovom kriterijumu naš grad u vojvođanskim okvirima „tek” na sedmom mestu. Premašili su nas Novi Sad, Pančevo, Vršac, Sremski Karlovci, Inđija i Stara Pazova. Mogući odgovor na pitanje šta presudno utiče na visinu primanja u jednom gradu/opštini jeste sektorska struktura zaposlenosti (delatnosti u kojima ljudi rade). Najveće zarade u Srbiji isplaćene su u sferama informisanja i komunikacija (259.529 din.), finansija i osiguranja (190.564), rudarstva (159.565), snabdevanja električnom energijom, gasom i parom (145.858), te stručnim, naučnim i tehničkim delatnostima (150.066). Sa druge strane, preko milion lica (oko polovine angažovanih u privatnom sektoru), radi u oblastima u kojima su zarade ispod državnog proseka – prerađivačkoj industriji (110.065 din.), građevinarstvu (103.755), trgovini (102.724) i pružanju usluga smeštaja i ishrane (76.547 din.). Bez obzira na to što je „pređen prag” od 1.000 evra, to ne znači da se povećao nivo životnog standarda svih građana. Prosek je samo statistička (obračunska) kategorija. Najmanje što se može, u nameri da se slika realnije sagleda, jeste analiziranje podataka o tzv. medijalnoj zaradi, koja zaposlene deli na dve, po broju, jednake grupe – 50% njih koji imaju viša i 50% onih koji imaju manja primanja od tog iznosa. Prema podacima RZS-a ona je u aprilu iznosila 94.585 dinara, što znači da je od prosečne bila niža za čak 22,3 odsto. Kada se uzme u obzir da je prosečna potrošačka korpa istovremeno koštala 110.000 dinara, proizilazi da natpolovičan broj radnika ostvaruje primanja koja nisu dovoljna ni za njeno pokriće, a kamoli za nešto više od toga. Sledstveno navedenim nije najbitnije kolika nam je plata, već šta za nju možemo da kupimo.