Radni vek provodi pored knjiga, a ostalo mu je još godinu dana do penzije. Prema sopstvenom priznanju, brojna dela omogućila su mu ne samo da upozna autore i izdavače, već najpre kupce. Posao mu je doneo uzbudljive susrete i dragoceni krug poznanstava. U sazvežđu njegove knjižare „Teatar”, pod svodom pozorišta „Toša Jovanović”, nisu se zbrajali samo naslovi, popularni romani, nagrađena štiva. Punih 35 godina tu se razgovara i druži. Razmenjuju se ideje, otkrivaju nova prostranstva i ljudi. Slađan Jančić se, kako je za naš list ispričao, u čitanje zaljubio veoma rano, ali je tek kao zreo čovek odlučio da otvori knjižaru. Životni put vodio ga je od rodnog Vranja, do Pančeva gde se kao mlad preselio sa porodicom. U svet knjižarstva zaplovio je dolaskom u Zrenjanin, nakon studija u Novom Sadu, prateći devojku, a sadašnju suprugu Oliveru.
Kada se osvrnete na minuli period šta biste izdvojili?
– Sećam se svega. Ceo jedan život je proživljen u ovoj radnji. Susretao sam se sa divnim ljudima, upoznao stvaraoce i njihove čitaoce, vodio divne razgovore. Bilo je puno smeha, ali i podeljenih suza. Ovde se priča o knjigama, a redovno završimo sa diskusijama o nama, jer se često poistovetimo sa junacima.
Sa kakvim izazovima ste se susretali?
– Otvorio sam knjižaru 1991. Ni tada nije bilo lako, a usledile su mnogo teže godine. Pamtim hiperinflaciju kada smo dva puta dnevno menjali cene. I tada su ljudi dolazili da kupe naslove. Čitalo se, nekad i da se odvrate misli od burnih dešavanja. Posle je bilo bolje. U jednom trenutku imali smo dve knjižare. Nalazila se u Kulturnom centru. Bilo je i perioda kada sam mislio da se neću izvući iz krize. Tada sam govorio sebi da sve mora proći i da ću sve izazove prebroditi. Tako prođoše i sve ove silne godine. Ipak, pauza od pet meseci u 2018, kada se prizemlje Pozorišta renoviralo, bila je fatalna za moj posao. Dovelo je do finansijskih problema od kojih još uvek ne mogu da se oporavim. Zahvaljujući razumevanju brojnih čelnika grada, bivših i sadašnjih, i samom teatru, knjižara traje. Moram da primetim da su ponovo izazovna vremena. „Vulkan” je zatvorio svoju prodavnicu u glavnoj ulici. Možete da zamisliste kako je meni.
Kojim poslovnim potezima se ponosite?
– Bavio sam se u jednom periodu izdavaštvom. Kao rezultat saradnje sa Gradskom narodnom bibliotekom „Žarko Zrenjanin” svetlost dana ugledalo je nekoliko kapitalnih dela. To su: „Petrovgrad” (u dva izdanja), „Moja varoš Zrenjanin”, „Graditeljska baština Zrenjanina” i „Monografija Velikog Bečkereka”. Radio sam promocije poznatim piscima, između ostalog Matiji Bećkoviću, Vladeti Jerotiću, Ljubivoju Ršumoviću. Smatram da se najbolji potez desio nakon razgovora sa Dejanom Papićem, vlasnikom izdavačke kuće „Laguna”. Dogovorili smo se da knjižara funkcioniše kao njihov klub, a da ostanem svoj u „Teatru”. Ponosan sam na poklonjena izdanja ovdašnjem Domu učenika i OSŠ „9. maj”. Kada smo ih posetili deca su nas oberučke dočekala. Te dirljive trenutke ću pamtiti celog života. Ne bih izostavio ni Duška Trifunovića. Bio je domaćin likovne kolonije i „Pesničke štafete”.
Da li Vam se obraćaju kako biste im preporučili neko štivo?
– Spoznao sam da na ljude ne može mnogo da se utiče. Retko je da neko dođe i traži savet. Uglavnom mušterije znaju šta traže. Mogu samo da ih usmerim. Moj uticaj na izbor knjiga kod kupaca bio je mali. Jedna od zanimljivosti koju pamtim je da su se u mojoj knjižari sreli jedan profesor i gospođa iz suda. Slučajno, razgovarajući, otkrili su da imaju sličan ukus. Kasnije su, prilikom posete, pronašli iste naslove u svojim bibliotekama, pa čak i isti broj knjiga.
Kako birate dela i ima li danas čitalaca kao pre?
– Sarađujem sa najznačajnijim izdavačima i oni sami šalju svoje nove naslove. Nekada poručim i ono što posetioci traže. Domaći, odnosno lokalni pisci imaju svoju prođu. Uvek želim da pomognem da izlože svoja dela kod nas. Što se tiče čitalaca, nažalost, njih je sve manje. Bar se tako meni čini. Možda to ima veze sa novim medijima koji su nas okupirali. Deci su cenovno nedostupne, a nestalo je i onih generacija koje su znale da udruženim snagama podare neku lepu knjigu prijateljima. Toga je sve ređe.
Šta volite u našem gradu?
– Zrenjanin obožavam. Ne bih ga menjao ni za šta na svetu. Ni za Beograd, niti za Novi Sad. Imamo sve potaman; puno kulturnih događaja, izložbi, predstava. Do nas je da li želimo da ih posećujemo. Ne volim kada ljudi kažu da se ništa ne dešava. Voleo bih, naravno, da ima više para za kulturu, što bi uticalo na bolju ponudu. Trenutno mi najviše nedostaju nastupi Zrenjaninske filharmonije. Zavoleo sam je uz sina, profesionalnog muzičara. Njihovih koncerata mi nikad nije dosta.
Kako zamišljate penziju?
– U mojoj biblioteci. Tamo su knjige koje volim, ali i neke koje sam ostavio da ih na miru pročitam. Kada dođe taj dan, zahtevam samo da mi moja deca, Tatjana i Nikola, kupe jednu dobru fotelju.
Kakva je uloga bicikla u Vašem životu?
– Neopisiva. To je moja ljubav i uživam u vožnji, a podrazumeva i dobro društvo. Odlična je priča kad krenemo put Temišvara, Titelskog brega, Žitišta i okoline. Ima divnih krajolika koje ne bih video da nije bilo naših celodnevnih vožnji. Bilo je i lepih, zajedničkih akcija, kada smo poklanjali drugarima bicikle. Eto, tako je to bilo.
