Ovo je naša svakodnevica. A i deca su naša svakodnevica, dabome. E, sad, đake osnovnih i srednjih škola, dočekalo je od ove nedelje pravilnik o obavljanju društveno-korisnog, odnosno humanitarnog rada, ako su bili nevaljali, pa stekli i ukore, i ne znam koje već propisane vaspitne mere… Pravilnik propisuje obavezne aktivnosti za đake, „vodeći računa o psihofizičkoj i zdravstvenoj sposobnosti, uzrastu i dostojanstvu učenika”. Primenjuje se u tri slučaja – kod lakših i težih povreda školskih obaveza, ali i kod povreda zakonom propisanih zabrana. Učenici koji u školu donesu alkohol, drogu, tuku drugare iz klupe, uništavaju školsku imovinu, dopišu ocenu u dnevnik, uporedo sa izricanjem vaspitne mere imaće i društveno-koristan rad. Tako, bar, kažu.
Za lakšu povredu obaveza, kao što su neprimereno odevanje, prljanje učionice, uništavanje školskog pribora drugih đaka, razredni starešina, uz konsultacije sa roditeljem, može odrediti da taj đak čisti učionicu, biblioteku, produženi boravak, trpezariju, svečanu salu… – pišu novine. Te povrede propisuje škola, dok su za teže prestupe, kao što su vređanje nastavnika, uništavanje ili krađa imovine, pušenje i korišćenje droge i alkohola u školi, uz dopisivanje ocena u dnevnik, direktor ustanove može odrediti đaku da pomaže domaru, čisti sneg i lišće, farba ogradu u školskom dvorištu, pomaže u organizovanju određenih tribina… E, neće se ni roditelji izvući: za njih je propisana novčana kazna od 5.000 do 100.000 dinara ako njihovo dete odbija da bude društvo-korisno.
Učenik koji udari školskog druga moraće da mu pomogne, ukoliko mu on dozvoli, ili će mu nositi torbu i zajedno sa njim raditi domaće zadatke. Sad, zamišljam, mališa je već dovoljno isprepadan što je povređen, a sad još taj drugi treba da mu pomaže, nosi mu torbu do kuće i visi nad glavom…
Stvarno mislim da je škola škola i da pravila ponašanja moraju da postoje, ali – da li je ovo pravi put? Sad, em si ukoren, em ima da čistiš sneg. Bogami, kako je krenulo, škole i školska dvorišta će nam blistati od čistoće…
