– Aman, ljudi, dobro je imati put, ali putem svašta i dođe – tu rečenicu čula sam, dosta davno, u jednom planinskom selu od četrnaest kuća, potpuno zabačenom, do kojeg se moglo samo pešačkim stazama. Meštani su tek dobili struju i većali su kako da privole vlasti da im napravi i neki put. Ali su se, eto, čuli i neki oklevajući glasovi, zabrinuti i nabusiti prema novim i drugačijim običajima, „modama” i budi-bog-s-nama kakvim sve novotarijama. Moram priznati da, nestrpljiva kakva već mladost ume da bude, nisam baš imala previše razumevanja za toliki oprez. Mada je to zagubljeno selo, može biti, nastalo kao zbeg, u nekom strašnom istorijskom momentu, i sve vreme je, zapravo, čuvalo teška sećanja na razne osvajače, robljenja i paljenja, kuge i kolere…
S vremena na vreme, ipak, pokažu se prilike u kojima je gusta i tesna povezanost sveta, kako se čini, više mana nego vrlina. Kao i ovo sad. Masovnim putovanjima ljudi s kraja na kraj Planete, virus-ubica se iz jednog žarišta proširio, takoreći, do svake bio-tačke. I utisak je da će sa najmanje žrtava i štete proći izolovana mesta sa kojima je (fizička) komunikacija mala i nikakva, zato sam se i setila one nepoverljive rečenice sa početka teksta. No, to selo odavno više ne postoji. Put nikad nije izgrađen i, malo po malo, ljudi su se raselili…
Da, možda putem uistinu „svata dođe”, tako je to na prvi pogled. Na drugi već i nije. Zato što previše izolovana mesta prosto nisu u mogućnosti da opstanu, nije čovek stvoren za izolaciju. Ali i zato što je čovečanska solidarnost, u stvari, spasonosna – samo i jedino ona. A solidarnosti nema ako komunikacija ne postoji.
Nije komunikacija opasna za ljude. Opasnost predstavljaju neznanje, sebičnost, grabežljivost, nezaježljivost svake vrste. To ubija i uništava sve pred sobom, pustoši zemlje i gradove. A i ljudske duše.
