Šta BDP prećutkuje o blagostanju?
Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Odeljenje za statistiku EU (Evrostat) redovno objavljuje pokazatelj pomoću kojeg se na pouzdan način može sagledavati i porediti nivo životnog standarda između zemalja. U pitanju je „stvarna lična potrošnja” (Actual Individual Consumption – AIC) po stanovniku, iskazana prema paritetu kupovne moći (PKM). Ovaj indikator „saopštava” koliko zapravo proizvoda i usluga prosečan pojedinac troši (konzumira). U obračun ulaze dobra koja se kupuju (za koja potrošači plaćaju na tržištu), kao i usluge koje pružaju javni sektor i neprofitne institucije (npr. zdravstvena i socijalna zaštita, obrazovanje, subvencionisano stanovanje).
Iako je bruto domaći proizvod (BDP) po stanovniku široko prihvaćen kao mera ekonomske razvijenosti, stvarna potrošnja je prikladnija za međunarodno poređenje blagostanja. Visok BDP ne podrazumeva automatski i viši standard stanovništva, jer to u velikoj meri zavisi od toga u kojim sektorima se stvara proizvodnja i kakav je sistem raspodele (ko prisvaja koristi).
Prema najnovijim podacima, stvarna individualna potrošnja po stanovniku (prema standardima kupovne moći) u našoj zemlji je u 2025. iznosila „svega” 57% proseka Evropske unije. To znači da je lane prosečan građanin Srbije mogao sebi da priušti tek nešto više od polovine onoga što je trošio prosečan žitelj EU. Pri tome, poslednjih godina zabeležen je vrlo skroman pomak na ovom planu – naš AIC per capita se sa 49 odsto EU proseka u 2014. povećao tek na 57 u 2025. godini. Proizilazi nedvosmislen zaključak da tokom protekle decenije nismo uspeli da se osetnije približimo evropskom standardu.
Kalkulacije potvrđuju da se gotovo u čitavoj Evropi živi daleko bolje nego kod nas. Tokom razdoblja 2014-2025. blagostanje je u proseku bilo veće u Nemačkoj (2,4 puta), Holandiji i Austriji (2,3), Švedskoj (2,2), Finskoj (2,1), Češkoj (1,7), Poljskoj i Sloveniji (1,6), Rumuniji (1,5 puta), Hrvatskoj (1,4), Mađarskoj (1,3 puta). Manje dobara i usluga od žitelja Srbije trošili su jedino državljani Albanije (za 23%), BiH (za 19%) i Severne Makedonije (za 7 %).
Ukoliko bi se tempo sustizanja zabeležen tokom prethodnih 11 godina nastavio, Srbija bi prosečan nivo životnog standarda u EU mogla da ostvari tek 2067. godine! Pod istim pretpostavkama, nama bi bilo potrebno više decenija da dostignemo prošlogodišnji standard građana Nemačke (54 godine), Austrije (50), Francuske (43), Italije (39), Poljske (32), Slovenije i Rumunije (30), Češke (27), Hrvatske (24), Slovačke (22), Mađarske (18) itd.
Iz svega nevedenog sledi jedna od važnijih „lekcija” iz ekonomije – privredni razvoj i uvećanje bogatstva su postupni i dugotrajni procesi. U tom smislu, informacije o stopama rasta BDP-a tokom kraćih intervala treba uzimati sa velikom rezervom. Ono što je za građane mnogo bitnije jesu rezultati na planu sustizanja nivoa blagostanja, a tu Srbija nije zabeležila značajnije rezultate. Drugim rečima, ne živi se od stope rasta BDP-a, već od količine dobara koje konzumiramo. Umesto potenciranja na tome koja privreda brže raste, pažnju javnosti treba usmeriti na to koliko su se građani naše zemlje približili životnom standardu u EU. Kao obmana i „bacanje prašine u oči” deluje potenciranje na kratkoročnoj stopi rasta BDP-a, jer taj podatak nema sposobnost da pruži odgovor na pitanje kako ljudi zaista žive.
