Višedecenijsko loše upravljanje zelenim površinama!
Svako novo zasađeno drvo izazove pažnju javnosti. Međutim, mnogo ređe se postavlja pitanje šta će sa njim biti za pet ili deset godina. Upravo u tome, smatra diplomirani inženjer šumarstva Mirko Đurđević, leži jedan od najvećih problema kada je reč o ozelenjavanju Zrenjanina i Vojvodine. Sadnja je, kaže, tek početak, dok je pravi izazov dugoročno planiranje i održavanje zelenih površina.
Banat je danas jedno od najmanje pošumljenih područja u Srbiji, iako istorijski izvori svedoče da to nije oduvek bilo tako. Nekadašnje močvarne oblasti Panonske nizije bile su ispresecane šumama bogatim raznovrsnim drvećem i divljači, ali su vekovi krčenja zemljišta, razvoja poljoprivrede i industrijalizacije gotovo potpuno promenili izgled ovog kraja.
– Problem nije nastao juče. Šume su počele da nestaju još tokom velikih seoba stanovništva u XVII I i XVIII veku, a taj proces završen je u prošlom veku industrijalizacijom, ratovima i agrarnom reformom. Danas se suočavamo sa posledicama odluka koje su donošene generacijama – kaže Đurđević.
On podseća da ni ozelenjavanje gradova nije uvek bilo planski vođeno. Jedan od primera je naselje Ruža Šulman, gde su posle Drugog svetskog rata zasađene klonske topole. Iako su brzo rasle, pokazale su se kao loš izbor.
– Topole nisu bile dekorativne, njihove grane bile su krte i predstavljale su opasnost za ljude i imovinu. U proleće su proizvodile ogromne količine paperjastog semena koje je kod mnogih izazivalo alergijske tegobe. Na kraju su sva stabla uklonjena, a naselje je ponovo ozelenjeno – objašnjava inženjer.
Slična priča, dodaje, ponovila se i sa sibirskim brestom.
– Bio je popularan zbog brzog rasta i otpornosti, ali se nije dovoljno razmišljalo o njegovim osobinama. Grane su mu krte, a ogromna količina semena preplavljivala je gradska naselja. Kasnije je njegova sadnja zabranjena. Smatram da je to pogrešno rešenje.
Sibirski brest može biti veoma koristan u vetrozaštitnim pojasevima i drvoredima van naselja, posebno na zemljištima slabijeg kvaliteta. Dakle, nije problem samo u vrsti drveta, već u tome gde i za šta je koristimo – ističe Đurđević.
NEOPHODNA JE KONSTANTNA BRIGA
Da se pošumljavanje ne završava sadnjom, naučio je još kao srednjoškolac. Kao mladi goran učestvovao je 1989. godine u velikoj akciji sadnje drvoreda dugog više od dvadeset kilometara, od Bagljaša do Žabaljskog mosta.
– Posle samo nekoliko meseci nailazili smo na polomljene sadnice. Neke su uništene zbog širenja obradivih parcela, a o ostatku se gotovo niko nije starao. Danas taj drvored izgleda proređeno upravo zato što nije bilo kontinuirane brige – kaže naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, upravo je održavanje najslabija karika gotovo svih akcija ozelenjavanja.
– Svake izborne godine ponovo slušamo priče o stotinama hiljada novih sadnica. Međutim, ozbiljno pošumljavanje ne počinje fotografisanjem pored lopate. Potrebno je najpre utvrditi gde se može saditi, izraditi pedološke karte, odabrati odgovarajuće vrste, obezbediti kvalitetne sadnice i, što je najvažnije, odrediti ko će godinama brinuti o njima. Dovoljno je da jedna karika izostane i čitav posao gubi smisao – smatra Đurđević.
DALEKOSEŽNE POSLEDICE
Podaci o pošumljenosti najbolje pokazuju razmere problema. Dok centralna Srbija ima više od 30 odsto šuma, Vojvodina je na oko sedam procenata. Srednji Banat je u još nepovoljnijem položaju. Opština Sečanj ima svega 0,37 odsto pošumljenosti, Žitište 0,45, Nova Crnja 0,81, Novi Bečej oko 1,5, dok je na području Zrenjanina pod šumama oko tri odsto teritorije.
– Posledice nisu samo estetske. Nedostatak šuma doprinosi klimatskim ekstremima, jačoj eolskoj eroziji koja odnosi plodni sloj zemljišta i osiromašuje biodiverzitet. Dovoljno je preći granicu kod Segedina i videti koliko drugačije može da izgleda prostor sa većom pošumljenošću. Tamo je ona oko devet procenata, što je za naše prilike gotovo nedostižno – navodi Đurđević.
Govoreći o razvoju industrije, upozorava da se ne vodi dovoljno računa o očuvanju najkvalitetnijeg poljoprivrednog zemljišta.
– U prošlosti su fabrike građene na prvoklasnim oranicama, a slične greške prave se i danas. Banat ima mnogo slatinastog zemljišta pogodnijeg za industrijske zone, ali se to često zanemaruje. Potrebno je mnogo više usklađivati razvoj privrede sa zaštitom prirodnih resursa – smatra sagovornik „Zrenjanina”.
Na kraju razgovora vraća se na temu koja ga je, kako kaže, i podstakla da se aktivnije bavi javnim pitanjima.
– Voleo bih da jednog dana ponovo vidimo Banat sa mnogo više zelenila nego danas. To nije cilj koji može da ostvari jedan čovek niti jedna akcija sadnje. Ali jeste cilj kome vredi težiti, jer će od toga imati koristi generacije koje dolaze – zaključuje Đurđević.
