Operske kuće širom Evrope tokom leta vredno se pripremaju za predstojeću sezonu. U 12 produkcija Bečke narodne opere publika će imati priliku da gleda Zrenjaninku Saru Glavišnig (rođ. Reštaš), koja 11 godina živi u Austriji.
Muzičko obrazovanje započela je u rodnom gradu u klasi Tine Nikolovski i Ane Aleksić Šajrer. Solo pevanje je diplomirala na Konzervatorijumu u Beču pod mentorstvom Olivere Miljković, a usavršavala se kod istaknutih stručnjaka. Nastupala je kao solistkinja na brojnim manifestacijama, uključujući TEDxVienna i humanitarne koncerte za UNICEF i Lekare bez granica.
Bila je angažovana na festivalu „Opera u kamenolomu”, Salcburškom festivalu i u Narodnom pozorištu. Dobitnica je prvih nagrada i laureatkinja na više međunarodnih takmičenja u Rumuniji, Španiji, Italiji, Kini. Najmlađa članica Bečke narodne opere postala je 2023. Izvodi mjuzikle, operete i opere.
Kako pamtite školovanje u rodnom gradu?
– Kada se osvrnem na život koji sam ostavila u Zrenjaninu, čini mi se kao da pripada nekoj drugoj devojčici. Ipak, tu su nastali obrisi svega što danas jesam. Uvek su me vodili radoznalost i snovi. Tragala sam za nečim većim. Na tom putu srela sam profesore čije savete i danas pamtim. Dragana Damjan izabrala me je da pevam solo na koncertu muzičkog zabavišta.
Tog trenutka poželela sam da postanem operska pevačica. Neizmerno sam zahvalna i prof. klavira Tini Nikolovski, koja nije dozvolila da odustanem od muzike. Kroz oči prof. Ane Aleksić Šajrer prvi put sam zaista spoznala operu. Pokazala mi je da je u pitanju čitav univerzum ljudskih emocija. Tada sam shvatila da je to svet kojem želim da pripadam. Zašto ste odlučili da visoko obrazovanje završite u Beču?
– Pripremala sam se za prijemni ispit na Akademiji umetnosti u Beogradu. Odluka da nastavim školovanje u inostranstvu nije bila rezultat dugog promišljanja. U jednom trenutku sve se u meni uskladilo i znala sam da je to moj put. Otišla sam daleko od svega što mi je poznato. Upoznala sam nove ljude, jezike i običaje. Najvažnije je imati hrabrosti da izgradiš nešto sasvim novo, pogledaš svet drugim očima i da, korak po korak, stvoriš svoj dom. Šta je presudilo da ostanete u Austriji?
– To je oduvek bio moj plan. Ovde mi je porodica i osećala sam da tu pripadam. Ipak, realnost mog poziva nije jednostavna. Austrija ima mali broj operskih kuća i mogućnosti su ograničene. Mnogi su me savetovali da sreću potražim u Nemačkoj, gde postoji daleko više prilika za mlade pevače. Sudbina je, međutim, imala drugačiji plan. U istoj godini prošla sam audicije za Državnu, Narodnu operu i jednu nemačku agenturu. Svaka od tih prilika mogla je da odredi moj dalji put. Izabrala sam Bečku narodnu operu. Da li je izazov pronaći angažman nakon studija?
– Posle dilomiranja počinje pravi rad i neprestano oblikovanje sopstvenog umetničkog identiteta. Izgraditi sebe kao umetnika i ostati autentičan, pored talenta, traži hrabrost da upoznaš sebe. Odbijanje je sastavni deo ovog poziva i važno iskustvo. Tokom školovanja učimo da neprestano težimo savršenstvu. Istovremeno nas oblikuju kritike koje nas prate na svakom koraku. Našu umetničku vrednost određuje vera u sebe.
Prilike će uvek dolaziti, ali najvažnije je biti čovek. Što duže koračam ovim putem, sve sam sigurnija da su skromnost i saosećanje među najvećim vrlinama jednog umetnika. One nas podsećaju da iza svakog glasa, svake uloge i svakog aplauza stoji čovek. Kako izgleda raspored člana ansambla opere?
– U toku su pripreme za novu sezonu. Posebno se radujem mjuziklu „Čikago”. Dani su ispunjeni probama. Zbog toga su važni: disciplina, posvećenost i odgovornost prema sebi, glasu, kolegama i muzici. Tok priprema zavisi od dela. Cilj je da savladamo svaki sloj muzike, sve dok ne postanu deo našeg daha, misli i pokreta. Tada počinje ono najlepše – traganje za likovima duboko u nama. Pored toga, negujemo i svoj privatni svet. To je možda i najveći izazov bavljenja ovim pozivom.
Na koji način se razlikuje priprema pevača za izvođenje mjuzikla u odnosu na klasične forme?
– Bez obzira na žanr, tehnika je temelj na kojem gradim sve ostalo. Kada u istom danu prelazim iz opere u operetu i mjuzikl, ona mora da bude sigurno mesto oslonca. Takođe, veoma su važne spretnost i dobra memorija.
Igrati toliko različitih produkcija znači neprestano prelaziti iz jedne uloge u drugu. Svaka od njih traži drugačiji način pevanja, glume i razmišljanja. Potrebno je brzo se prilagoditi. Poseban izazov predstavljaju mjuzikli i operete. U njima nisu važni samo glas i muzika, već pokret i spretnost. Zbog toga su dobra priprema, koncentracija i memorija neophodni kako bi sve na sceni delovalo prirodno i lako. Šta je ono što čini dobar umetnički tim?
– Ljudskost. Važno je imati razumevanja i prihvatiti da nikad ne znaš kakvu priču neko nosi u duši. Danas svi beže jedni od drugih, uvereni da će tako imati više vremena za sebe. Suština je upravo suprotna – život svoju punoću dobija tek kada ga delimo sa drugima. Na sceni se to posebno oseća. Događaju se neplanirani trenuci. Kolege tu da osetiš sigurnost, prepustiš se i iz sebe izneseš ono najiskrenije. Upravo tada nastaje prava magija pozorišta. Kako provodite slobodno vreme?
– Porodica me najviše ispunjava. Moje dete je moje čudo. Volim da izdvojim trenutke za sebe, da slikam i boravim u prirodi. U sitnim stvarima pronalazim mir.
Jovana Šormaz
Foto: Apehouse Studios, Jenni Koller i privatna arhiva
