Čuvari tradicije ponovo su se okupili kako bi oživeli duh minulih vremena. Ovaj jedinstveni događaj vratio je sjaj zaboravljenim veštinama i sugrađane podsetio na vrednost ručnog rada koji se prenosi generacijama.
Posetioci su tokom „Dana piva”, od 5. do 9. avgusta, koliko je trajalo „Zanatsko selo”, imali mogućnost da zavire u svet u kojem vreme teče sporije, a svaki proizvod ima svoju priču i dušu.
TEŽAK, ALI LEP POZIV
Ćilimarstvo je jedna od najstarijih radinosti, koju od zaborava čuva Zoran Slijepčević. Rodom je iz Prnjavora, a ovim poslom bavi se blizu dve decenije. Studije je započeo na Tehnološkom fakultetu u Zagrebu. Diplomirao je na zrenjaninskoj Višoj tehničkoj školi (VTŠ) i postao inženjer tekstilne konfekcije. Pre 13 godina otvorio je sopstvenu radnju „Tkač” i od Ministarstva privrede dobio sertifikat za stare i umetničke zanate.
– Preslica je bila moja omiljena igračka. Sećam se da je moja strina u podrumu stare kuće tkala. Koristila je predmete koji su meni, tada predškolcu, bili zanimljivi. Kasnije, kada sam otišao na fakultet, drugarica je imala u kući razboj. Tada se u meni probudila želja da nešto stvaram – ispričao je Slijepčević.
Prema njegovim rečima, za ovaj posao potreban je pre svega dobar i kvalitetan razboj, ali i prostorija u koju može da stane, jer je glomazan. Veli da je ovo težak, ali istovremeno i lep poziv. Pored veštine i ljubavi, neophodno je izdvojiti dosta vremena. Ovakve predmete, dodaje naš sagovornik, treba mnogo više ceniti, jer je u njih svaki majstor uneo i deo sebe.
– Samo ručno tkanje je na ivici opstanka, ali postoje udruženja i pojedinci koji se trude da ovaj stari i umetnički zanat sačuvaju – kaže zrenjaninski tkač.
Slijepčević godinama obučava zainteresovane. Tako je bilo i ovog puta. Najmlađi su mu prilazili, razgledali razboj i konce, a neretko i poželeli da sami nešto naprave.
– Radionicu sam zbog velikog interesovanja produžio do ponoći. Više od pet sati deca i roditelji učestvovali su u „Maloj školi tkanja”. Najmlađi polaznici nisu imali više od tri godine. Nisu izostali ni osnovci i srednjoškolci. Upoznao sam ih sa procesom nastanka jedne tkanine, a sve što su izradili dobili su na poklon – ispričao je Slijepčević.
Veliku pomoć imao je od nekadašnjih učenica, danas ozbiljnih tkalja: Gordane Dunai i Bojane Antevski Plavšić.
PODRŠKA MALIM PREDUZETNICIMA
Ništa manje zapažena nije bila ni Marijana Romanov, odevena u svoje unikatne kreacije. U njenom modnom ateljeu nastaju venčanice, maturske, večernje i druge svečane toalete. Po zanimanju je tekstilni konfekcionar, a smer je završila u HPTŠ „Uroš Predić”. Odnedavno se upustila u preduzetničke vode. Usavršila je krojenje i dizajniranje originalnih odevnih predmeta. Njene vešte ruke prave i garderobu za decu.
– Šivenje sam zavolela od malih nogu. Moja baka Marija, očeva majka, takođe se bavila ovim poslom. Sa puno ljubavi, sve što je umela, prenela je na mene. Prve minijaturne haljine šila sam ručno lutkama. Već tada sam znala šta će biti moj poziv – prisetila se naša sagovornica.
Kreativni kutak koji je pripremila za Zrenjanince prvi put je obogatila tehnikom crtanja na materijalima.
– Naši stolovi su se za tili čas zašareneli od materijala, papira, olovaka…Deca su crtala, bojila i divno se zabavljala. Stariji su ponudili zaista ozbiljne i inspirativne modele. Ova manifestacija nosi značajan odjek da se unikatni rad vrednuje i obogaćuje kao podsticaj na autentičnost. Divno je biti deo priče gde Grad daje snagu malim preduzetnicima – kazala je Marijana Romanov.
U AUTENTIČNOSTI JE VREDNOST
Priča Elvire Pejović počela je iz ljubavi prema kreativnosti i radu sa kanapom. Do izražaja je došla njena želja da od običnog materijala napravi nešto lepo i korisno. Godinama se bavi izradom različitih proizvoda. Vremenom je počela da osmišljava i male, personalizovane suvenire.
– Najviše me raduje kada mogu da stvorim nešto što će nekome ostati kao uspomena. Upravo zato mi je posebno zanimljivo da radim sa decom i da im pokažem kako sopstvenim ručicama mogu da naprave nešto lepo. Ovog puta to su bile narukvice. Sama su birala boje i učestvovala u izradi. Posebno im je bilo zanimljivo što su na kraju mogla da dobiju i svoje ime ispisano na koži kao detalj – kazala je Pejović.
Izabela Balint Markov iz zrenjaninskog ogranka Unije poslodavaca je napomenula da je motiv za organizovanje „Zanatskog sela” i ove godine bio da se stari zanati učine vidljivijim (posebno mladima) i približe publici na savremeniji i neposredniji način.
– Položaj zanatlija danas nije jednostavan. Ručni rad teško može cenom da konkuriše industrijskoj proizvodnji, a mnogi se suočavaju i sa problemom vidljivosti, plasmana i nedostatkom naslednika. Sa druge strane, verujemo da upravo autentičnost, kvalitet ručnog rada i priča koja stoji iza svakog proizvoda predstavljaju njihovu veliku šansu, posebno kroz povezivanje sa turizmom i lokalnim identitetom – poručila je Balint Markov.
Miroslava Malbaški Foto: Goran Mihajlov
JEDAN POSAO, JEDNA PRIČA
Svoje umeće su prikazali: Elvira Pejović (SR za izradu užadi „Vreteno”), Marijana Romanov (modni atelje „Marijana”), Zoran Slijepčević (Zanatska radnja za izradu ručno tkanih predmeta „Tkač”), Društvo za preradu voća i proizvodnju pića „Kašasa” (Farkaždin), Marika Srdić (krojačke usluge „Maćika”), Irina Kostić (proizvodi od drveta „Woodisha”), Slavica Pavanić („Rosa vita”), Aleksa Raća (Proizvodnja namaza i ulja od jezgrastog voća „Nutto”, Nakovo), Zoran Radosavljević (radnja za proizvodnju konditorskih proizvoda „Dambo 023”), Marijana Perović (konsultantske aktivnosti „Mary Jane”, Novi Sad).
