Ove godine svi koji su ozbiljno zagazili u voćarstvo mogu da budu zadovoljni, jer bi rod trebao biti berićetan. Za većinu kultura i cene su solidne. Prema rečima vodećeg stručnjaka, prof. dr Zorana Keserovića, za pojedine vrste poput trešnje, može se računati na prihod i do deset hiljada evra po hektaru. Profesor dodaje da je u pitanju izuzetno osetljiva proizvodnja gde treba dosta znanja i strpljenja. On napominje da nisu u pitanju samo mikroklimatski uslovi. Veli da u podizanju kvalitetnog voćnjaka veliku ulogu igraju podloga, genetika i primena svih mera. Keserović ističe naš region kao izuzetan, uz preduslov da se stručno postupa. Tek nakon nekoliko godina od ulaganja mogu se očekivati pozitivni rezultati.
FALE OTKUPLJIVAČI
Koliko je voćarstvo isplativo i kakva je situacija na terenu pokušali smo da saznamo kroz razgovor sa proizvođačima. Put nas je najpre odveo do Sutjeske gde su još pre deceniju i po pojedini meštani krenuli ozbiljnije da se bave ovim poslom. Mile Arambašić je biznis pokrenuo pre devet godina. Uzgaja višnje, šljive i lešnike. Zatekli smo ga kako nadgleda
kombajne tresače koji su prikupljali bogat rod.
– Imam oko pet hektara sopstvene proizvodnje, sve drugo je u zakupu. Godina je solidna, mada je cena depresivna. Lane je iznosila 300, a sada višnju prodajemo hladnjačarima u Lebanu za 90 dinara. Ulaganja su velika. Investirao sam u kombajn tresač 46.000 evra, a kupio sam i drugu mehanizaciju. Ovo je rad na „duge staze”. Verujem da se tek za četiri ili pet godina može isplatiti – priča Arambašić.
Napominje da su potrebne finansije kako za obradu voćnjaka tako i za radnu snagu. Dodaje i da su vremenski uslovi poslednjih godina bili nepovoljni.
– Zapažena je bolest na stablima višnje i biće neminovno iskrčiti te površine. Dosta očekujem od šljiva, kao i lešnika. Moram istaći državne podsticaje koji su od velikog značaja. Bez njih se ne bi zanovila i proširila proizvodnja. Šteta je što na ovom području nema ozbiljnih prerađivača i hladnjačara. To bi nam olakšalo posao u kompletnom procesu, sigurnosti i plasmanu – dodaje naš sagovornik.
Na berbi višanja u Sutjesci zatkli smo dva kombajna i dvadesetak radnika. Siniša Trikić priča da dnevno, uz pomoć mehanizacije, može da prođe kroz 3.000 stabala. Pomoć u ljudstvu je neophodna, jer ima i ručnog rada. Inače, poslodavci zaposlene plaćaju 500 dinara po satu rada.
KAJSIJA NIJE PODBACILA
U Aradcu smo posetili Adama Sarvaka. U rano jutro našli smo se u njegovom gazdinstvu sa 550 stabala kajsije. U poslednjim junskim danima spremne su za branje.
– Voćnjak se prostire na dva jutra i star je deceniju. Ovo je možda tek četvrta godina u kojoj se može očekivati rod od15 tona po jutru. Dobro je što su izostali ozbiljniji mrazevi. Primenili smo sve zaštitne mere i rod u ovom trenutku obećava. Cena je u ovom trenutku 200 dinara za kilogram ili 120 za plodove koje odlaze za rakiju. Imali smo pre par godina više mušterija. Sada robu prodajemo na zrenjaninskim pijacama – veli Adam i dodaje da je proizvodnja porodična tradicija i izuzetno zahtevna. Prema njegovim rečima, kajsija nije najpogodnija za tlo i ovdašnje klimatske uslove.
VOĆARSTVO KAO (PO) KAJANjE
Na području Banata ima i većih plantaža. One su u Novom Bečeju, Aleksandrovu, Vojvodi Stepi. Takođe, iskustva su različita. Zemljoradnička zadruga „Agrosoj” iz Neuzine pre par godina podigla je osrednji višnjik na 16 hektara.
– Lane smo odlučili da ih iskrčimo do poslednjeg stabla. Pitate zbog čega? Razlog za ovakav potez je što nismo mogli da napravimo nikakav plan, niti ekonomsku stategiju. Cene su iz godine u godinu bile nesigurne i u rukama pojedinih monopolista. Zato smo prestali sa proizvodnjom u trenutku kada je cena bila visoka. I nismo se pokajali – reči su Nandora Vereša,
direktora „Agrosoja”.
Ima i onih koji su ostvarili izuzetan rezultat, pa i zaradu. To potvrđuje primer porodice Radaković iz Krajišnika
– Sezona trešanja je bila dobra. Sav rod prodali smo iz „prve ruke” kod kuće i na zrenjaninskoj pijaci. Prosečna marža je 300 dinara za kilogram. Šteta je što nema ozbiljnih hladnjačara i prerađivača. Sve se prepušta nakupcima i preprodavcima koji su voće pazarili po 150 dinara – kaže Mirko Radaković.
TEKST I FOTO: NIKOLA BOŽOVIĆ
PARLOG
Pre tri ili četiri decenije voćnjak sa višnjama i hladnjača nekadašnjeg kolektiva „Rasadnik”, koji je bio sastavni deo „Servo Mihalja”, služili su za primer. Međutim, u vremenu tranzicije ideja se „ugasila”. Poslednjih godina na desetine hektara višnjika na Melenačkom putu je u parlogu. Stvorena je ružna slika na samom ulazu u grad. Možda je i ovo šansa za ulaganje i razvoj voćarstva u našem kraju…
NE POMAŽU NI KAMERE…
Još jedan problem za plantaže, posebno kada pristigne bogat rod, jesu lopovi. Iako su voćnjaci u najvećem delu ograđeni, to provalnicima ne predstavlja problem. Obično pod okriljem noći dolaze do lakog plena. Najčešće su na meti kajsije, jabuke, dunje. Na većim površinama zapazili smo i kamere, ali ni to nije prepreka kradljivcima koji često prolaze bez ikakvih kazni.
