Zrenjanin gubi trku za bolji standard
Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Prema podacima Ministarstva unutrašnje i spoljne trgovine, u toku 2025. prosečna mesečna neto zarada po zaposlenom u Srbiji je iznosila 109.468 dinara. Vrednost potrošačke korpe bila je 108.707 dinara. Lane je u Zrenjaninu situacija bila znatno nepovoljnija – prosečna primanja zaposlenih (99.018 din.) bila su dovoljna za „pokrivanje” tek 84% troškova domaćinstva, pošto je korpa koštala 117.967 dinara. U toku 2025. ovdašnja središnja zarada je bila za 10.450 dinara niža, a potrošačka korpa za 10.244 dinara skuplja od republičke. Odnos prosečne plate i mesečnih izdataka u Zrenjaninu je ispod nacionalnog nivoa tokom dužeg niza godina. Na osnovu serija podataka se može ustanoviti da je u periodu od januara 2017. do januara 2026. nivo životnog standarda u Gradu bio u proseku za čak 18 odsto niži u poređenju sa državnim. Pri tome, u pitanju je dugoročna pravilnost, a ne kratkoročna pojava. U poređenju sa republičkim nivoom, u Zrenjaninu su tokom poslednjih devet godina mesečne zarade bile niže za 6,7%, dok je istovremeno prosečna potrošačka korpa bila za 10% skuplja. Ovakvi trendovi su i doveli do toga da je januara 2026. standard Zrenjaninaca bio za 20,3% manji u odnosu na srpski prosek, što ujedno predstavlja i povećanje pomenutog jaza, s obzirom na to da je pre devet godina iznosio 14,3%. Kao presudan razlog ističe se sve veći zaostatak gradske u odnosu na republičku prosečnu platu, koji se povećao sa 1.400 din. (januar 2017) na 10.234 din (januar 2026). U jednom dužem razdoblju (2011-2023) zarade zaposlenih beleže manji ukupan rast u Zrenjaninu (+98,8%) u poređenju sa zemljom kao celinom (+113,3%). Ukoliko se uporedi period pre i nakon pandemije korona virusa, uočiće se da su zrenjaninske plate u februaru 2020. bile niže za 4,8% od republičkog proseka, da bi se ta razlika produbila na čak 13,1% u oktobru 2025. Situacija bi se mogla postepeno unapređivati na dva načina. Prvi je da se utvrde razlozi zbog kojih je gradska prosečna potrošačka korpa u kontinuitetu skuplja od republičke, te da se (u meri u kojoj je to moguće) deluje u pravcu smanjivanja te razlike. Drugi je da se kreiraju uslovi za otvaranje kvalitetnijih i bolje plaćenih radnih mesta. Preduslov za rast zarada u gradu je da se u strukturi lokalne privrede povećava udeo savremenih, tehnološki naprednih i na kreativnosti zasnovanih delatnosti. Tako će se podsticati i tražnja za visokoobrazovanom radnom snagom koja poseduje savremena znanja, kompetencije i veštine. Iako u pogledu stepena zaposlenosti grad ne zaostaje, očito je da treba poboljšavati njenu kvalitativnu strukturu. Tako bi se mogao preokrenuti i trend nepovratka mladih i obrazovanih sugrađana nakon završenih studija u Beogradu i Novom Sadu. Geografski položaj i najavljeni infrastrukturni projekti (auto-put) svakako pogoduju privlačenju ljudskog kapitala. Međutim, perspektivnim kadrovima su potrebni profesionalni izazovi i adekvatno zapošljavanje, a to znači više kompanija koje posluju u savremenim/modernim industrijama gde se stvaraju dodate vrednosti. Podaci ukazuju da je ključni razvojni izazov Zrenjanina, sa kojim nadležni moraju što pre da se „uhvate u koštac”, kvalitet radnih mesta. Bez bržeg rasta zarada, odnosno privlačenja inovativnijih delatnosti jaz u životnom standardu u odnosu na nacionalni nivo će neminovno nastaviti da se uvećava.
