Piše: Dalibor Bubnjević, glavni i odgovorni urednik lista „Zrenjanin“
Od svog rođenja slušam o našem gradu kao industrijskom centru bivše Jugoslavije. Najpre sam mislio da je u pitanju predanje. No, analizirajući arhive, shvatio sam da je Zrenjanin zaista bio upečatljiv u SFRJ. Imali smo svoj kombinat („Servo Mihalj“), banku („Banatsku“) i naftnu industriju („Naftagas“). Mnogo toga su nam oteli i/ili upropastili. U navedenoj (ras)podeli beleže se i nepočinstva naših zavičajaca. Nažalost, Zrenjaninci su se neretko (po)kazali kao jeftina roba, pa su nas olako prodavali za beznačajnu funkciju u Novom Sadu. Nekadašnji industrijski centar Jugoslavije za sobom ostavlja monumentalne objekte (bazen, fudbalski stadion, stručne škole itd). Licemeri bi rekli da bi trebalo lokalna samouprava da se bavi reliktima prošlosti. No, logično je pitanje, zašto se navedeni princip ne primenjuje u Novom Sadu. Uveravaju nas da su najrazvijeniji u Srbiji, ali im mi svi gradimo mostove (pešačko-biciklistički), škole („Miloš Crnjanski”) itd. Naravoučenije, vlast i opozicija bi trebalo da se prizovu pameti. Udruženo prozvati Vladu Vojvodine da se izjasni o stadionu i bazenu, Tehničkoj i HPTŠ „Uroš Predić“… Ne moraju odgovoriti. Tada ih napuštamo i okrećemo se Beogradu, kome realno i pripadamo…
