Navršilo se više od pola godine od pada nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici. Niko nije ni naslutio da će ova nezapamćena tragedija dići na noge celu Srbiju. Organizovani su protesti, šetnje, zborovi građana. Najoštriji su studenti. Iz dana u dan podrška im je stizala od roditelja, nastavnika, profesora, srednjoškolaca, čak i iz regiona i dijaspore.
Među istaknutim aktivistima našao se i mr Dušan Bojanić (44). Osnovnu školu „Bratstvo” završio je u Aradcu kao nosilac specijalnih diploma sa republičkih takmičenja iz geografije, biologije i hemije. Nakon što je 2000. godine završio Zrenjaninsku gimnaziju sa odličnim uspehom, upisuje studije geografije na Prirodno-matematičkom fakultetu (PMF) u Novom Sadu. Diplomirao je 2005, a magistrirao 2011, kada se i zapošljava u OSŠ „9. maj”.
Skoro dve decenije radio je kao nastavnik geografije, građanskog vaspitanja i bibliotekar. U našem gradu, a i šire, poznat je kao borac za demokratiju, prava dece, roditelja i kolega. Veliki je avanturista. Šta Vas je nateralo da prepešačite više od pola Srbije? Gde ste sve bili?
– Svoj poziv sam odabrao jer volim rad sa decom. Kada je bunt u meni protiv sveprisutne presije postao do te mere patogen, shvatio sam da je ne pružanje otpora moglo da znači ili saučesništvo sa lošim strančarenjem, ili prihvatanje propasti kao poznatog modela i odstupanje pred nepravdom. Čoveka kao što sam ja, nepravda goni u neprihvatanje. To je jedan od glavnih motiva zašto sam krenuo u svojevrsno prosvetno hodočašće. Bezmalo, načinio sam u toku ove godine gotovo 1.000 kilometara. Ipak, dva hipermaratonska pešačenja od Niša do Čačka, i od Žagubice do Beograda, ostavila su na mene najveći utisak. Kako vidite trenutnu situaciju?
– Svima je jasno da je strah promenio stranu. Biti danas na strani mladosti i zdravomislećih ljudi je obaveza ne samo pojedinca, već i društva u celini. Nikako ne smemo dopustiti da budemo na strani neodgovorne vlasti i bahatosti pojedinaca. Kada nam neko kaže da smo blokaderi, mi poručujemo da smo oslobodioci. U nama nije proradio bes već spremnost, u njima nije proradio razum već strah. Nećemo odustati. Može se reći da ste jedan od vođa protesta? Da li je to tačno?
– Ako se neko smatra vođom, mora se takav roditi i biti prvi među jednakima. Tako i sebe vidim. Izdvajanje neminovno znači da opet stvaramo društvo pojedinaca kojima se manipuliše. Borba možda zahteva lidera, i možda me neko vidi kao takvog. Međutim, ja sam uvek spreman na saradnju. Iza mene ne stoji niko. Imam prijatelje, saradnike i decu. Većina obrazovnih ustanova je počela sa radom. Da li obustave i dalje imaju efekta?
– Obrazovne ustanove rade, jer su nastavnici odgovorni pojedinci. Obustave uvek imaju efekat jer skreću pažnju. Civilizacijske tekovine su pokazale da se borbom kako stiču tako i čuvaju prava i nameću obaveze. Po Ustavu nemamo pravo nikom da uskraćujemo obrazovanje, ali način borbe mora biti radikalan kako bi postigao prave rezultate. Iskreno verujem da ćemo uskoro svi krenuti put progresivnijeg protesta, i da ćemo stvoriti normalna društvena jezgra. Šta je sledeći korak?
– On mora voditi napred, jer nazad znamo kako je. Povlačenja nema. U toku je realizacija „Prosvetne komore Srbije” i tiče se udruženja svih aktera prosvetnog života. Navedene strukture će nas objediniti bez političkog i sindikalnog delovanja. Biće važan faktor zajedništva, kako u Zrenjaninu i Banatu, tako i u našoj zemlji u celini. Naravno da neću odustati od protesta i neću dopustiti konstantno urušavanje mladosti i budućnosti. Zahvalio bih se deci, roditeljima, kolegama i prijateljima koji i dalje ulažu velike napore da promene društvo i trenutnu vlast. To je obaveza svih nas. Do pobede!
