(493) Strane investicije i privredni rast
Piše: dr Dejan Molnar
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Međunarodno kretanje kapitala u vidu direktnih investicija (SDI) iz razvijenih zemalja u zemlje u razvoju ima dugu istoriju. Rezultati ankete sprovedene pre tri godine svedoče da investitori kao najveće barijere za svoja ulaganja smatraju makroekonomsku nestabilnost zemlje (visok javni dug, spoljni dug, fiskalni deficit, niske stope privrednog rasta itd.) i politički rizik (česte izborne procese, promene u javnim politikama, institucionalnu neuređenost).
Mišljenje da SDI pozitivno utiču na rast BDP-a zemlje u koju se ulaže, nema potvrdu u empirijskim istraživanjima. Mada postoje studije koje ukazuju da je uticaj SDI na privredni rast pozitivan, ima i onih koje dokazuju da je negativan. Efekti stranih ulaganja na rast BDP-a očigledno zavise od različitih uslova (ekonomskih, političkih, socijalnih, kulturnih…) koji vladaju u zemlji „domaćinu”, te se može reći i da je uticaj investicija iz stranih izvora na privredni rast zemlje specifična stvar za svaku zemlju.
Do sličnog zaključka se može doći i ako se uporedo posmatraju podaci o iznosu SDI (izraženom kao procenat BDP-a) i stopi rasta BDP-a pojedinih zemalja iz okruženja tokom poslednjih desetak godina. Prosečan udeo SDI u BDP-u u ovom periodu iznosio je oko 1,5% u Sloveniji, 4,5% u Hrvatskoj, oko 7% u Srbiji, 11% u Bugarskoj, 18% u Crnoj Gori, 7,4% u Albaniji, 4% u Makedoniji i nešto ispod 1% u Grčkoj. Pri tome, prosečna stopa rasta BDP-a koja je u istom periodu ostvarena u ovim zemljama bila je oko 1,6% u Sloveniji, 0,7% u Hrvatskoj, 2,7% u Srbiji, 3,1% u Bugarskoj, 3,4% u Crnoj Gori, 4% u Albaniji, 3,44% u Makedoniji i -1,3% u Grčkoj. I iz jednog ovakvog letimičnog pregleda (i poređenja) se može zaključiti da ne postoji snažna direktna pozitivna veza između ove dve kategorije (nivo SDI i rast BDP-a), već da je ona daleko „komplikovanija” i specifična za svaku zemlju (zbog uticaja brojnih drugih faktora).
Stoga, moguće je izneti opšti zaključak da strani investitori nisu zainteresovani da ulažu u one zemlje u kojima nema makroekonomske i političke stabilnosti, te da kreatori ekonomske politike u svakoj zemlji moraju da pronađu mehanizme da iskoriste pozitivne efekte SDI, a da one negativne, kojih svakako ima, ublaže što je više moguće. Samo tada bi SDI mogle pozitivno da utiču na rast BDP-a zemlje u dužem roku. Pošto to nije ni malo jednostavno, smatramo da SDI mogu biti samo dodatak ivesticijama iz domaćih izvora, a nikako osnov za razvoj neke zemlje. Jer kako su SDI došle u neku zemlju, tako mogu iz nje i da odu. Vlasti moraju u kontinuitetu iznalaziti rešenja sa ciljem da se povećava domaća akumulacija, koja je, ipak, dugoročno posmatrano kvalitetniji izvor finansiranja investicija. Država ako se odluči da pomaže privredi, daleko više pažnje treba da posvećuje domaćim privrednicima sa ciljem da oni unapređujući svoje poslovanje otvaraju nova radna mesta.
