Piše: dr Dejan Molnar docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
U istraživanju globalnih perspektiva za strana ulaganja, organizacija Ujedinjenih nacija koja se bavi praćenjem tokova stranih investicija u celom svetu (UNCTAD), objavila je listu ključnih faktora za odabir investicionih destinacija. Relativan značaj pojedinih pokazatelja varira zavisno od vrste delatnosti. Raspoloživost prirodnih resursa je tako najvažnija za investitore u sektoru poljoprivrede i ekstraktivne industrije, dok troškovi radne snage (po)najviše utiču na odluke onih kompanija koje se bave proizvodnjom.
Troškovi radne snage svakako su jedan od najvažnijih odrednica tokova stranih direktnih investicija na području bivših tranzicionih zemalja. Investitori su „selili” svoje proizvodne pogone iz razvijenijih zemalja u kojima su troškovi radne snage viši u manje razvijene države u kojima su im uslovi na tržištu rada omogućavali da obezbede jeftiniju radnu snagu i da na taj način povećaju svoj profit. U slučaju radno intenzivnih delatnosti (tekstilna industrija, proizvodnja komponenti/delova za auto industriju i sl.) ovo je naročito dolazilo do izražaja.
U tom smislu, valja razmotriti kakav je položaj Srbije u odnosu na neke druge države sa kojima se ona takmiči u privlačenju stranih državnih investicija (SDI). Pri tome, u međunarodnim poređenjima treba koristiti podatke o bruto zaradama (neto zarada zaposlenih uvećana za odgovarajuće poreze, doprinose i druge namete na rad), jer investitore interesuje koliko njih košta radna snaga, nezavisno od toga koliko odlazi na neto zarade zaposlenih, a koji deo na državne namete. Prema podacima Međunarodne organizacije rada (ILO – International Labor Organization) prosečni iznos mesečne bruto zarade iskazan u dolarima iznosi: 751 u Srbiji, 541 u BiH, 680 u Makedoniji, 804 u Crnoj Gori, 1.454 u Hrvatskoj, 2.199 u Sloveniji, 932 u Mađarskoj, 650 u Rumuniji, 1.106 u Slovačkoj, 1.131 u Češkoj, 1.035 u Poljskoj, 1.060 u Turskoj itd.
Po svemu sudeći, kompanije kojima izdaci za radnu snagu čine znatan deo ukupnih troškova i nemaju mnogo alternativa kada je i pitanju preseljavanje proizvodnje iz Srbije, posebno kada se imaju u vidu izdašne subvencije koje država daje za otvaranje novih radnih mesta. Nažalost, niska cena rada uzrokuje veoma loš materijalni položaj radnika. Naime, prosečna mesečna zarada bez poreza i doprinosa (neto zarada) u maju 2017. godine u Srbiji je iznosila 47.136 dinara. U istom mesecu prosečna potrošačka korpa je bila čak 69.390 dinara, dok je minimalna potrošačka korpa iznosila 36.031 dinara. Dakle, za pokriće prosečne potrošačke korpe u maju 2017. godine bilo je potrebno 1,47 prosečnih zarada, a za pokriće minimalne potrošačke korpe 0,76 prosečne zarade.
