Maketarstvo je vid specifične umetnosti koja se vezuje za kreativne ljude. Pojedinci su se za ovu zanimljivu veštinu zainteresovali tokom služenja u vojnog roka. To je slučaj i sa sedamdesetjednogodišnjim Branislavom Frencom, mašincem po struci. Tokom vojničkih dana radio je kao VKV mehaničar za održavanje mašina i sam posao ga je delimično usmeravao.
– U vojsci sam pravio makete aviona, a po povratku kući stone lampe i lustere. Radio sam u livnici „Radijator”, a pomagao sam i ocu koji je bio kovač. Zbog brojnih obaveza nisam mogao u potpunosti da se posvetim ovoj umetnosti. Dolaskom u Gerontološki centar vratio sam se svojoj ljubavi. Na taj način najbolje upotpunjujem penzionerske dane. Zadovoljan sam. Konstruišem već šestu godinu, a u radionici provodim gotovo dvanaest sati – kaže maketar za list Zrenjanin.
VREME JE KLJUČNO
Mostovi su često inspiracija mnogim umetnicima. Na prvi pogled spajaju dve obale i povezuju ljude. Osim njih, Frenc inspiraciju nalazi i u stvarima koje ga podsećaju na detinjstvo, mladost, rodni kraj… Da bi skulpture izgledale autentično, potrebno je mnogo vremena.
– Odlučio sam da napravim sve mostove u Zrenjaninu. Svaki na svoj način je lep, pogotovo oni stariji koji imaju dosta ukrasa. Izdvojio bih, pre svega, Bečkerečku ćupriju. Oko nje mi je trebalo najviše vrememna. Radio sam je četiri meseca. Potom sam napravio most na Tamišu između Tomaševca i Orlovata. On je bio vrlo zahtevan, jer je dograđivan dva puta. Tu su još i most kod Suda i kao i onaj na suvom.
Od ostalih umetnina bih naveo melenačku vetrenjaču, projektovanu da se okreće. Takođe, napravio sam po sećanju i zaprežna kola. Trebalo mi je oko mesec dana. Vredni pomena su i: stočna vaga, mala kolica za džakove i seljačka kola veličine kutije za cigarete – nastavlja naš sagovornik.
PREDZNANJE BITAN ELEMENAT
Prilikom rada se koristi različiti materijal i nekoliko alatki. Pored truda i upornosti, za makete je potrebno i nešto predznanja, pre svega tehničkog obrazovanja. Veštine koje se steknu u poslu umeju biti od velike pomoći, a to u stvaralaštvu uvek dođe do izražaja.
– Najviše koristim šperploče od četiri i osam milimetara, lesonit od tri milimetra, stirodur za dopunu, auto-lakove, telefonske žice, diode za svetla, a ponekad i olovo. Glavni alat je testerica, čeona glodalica za rezbarenje i lemilica za spajanje žica. Prvo počinjem sa crtanjem, a onda se sve fotokopira na šperploču i potom seče. Važno je znati osnove konstruisanja i to kako se prenose sile tereta. Pošto sam radio sa crtežima na izgradnji radijatora, znam da ih čitam i to mi mnogo znači – dodao je Branislav Frenc.
Hobi poput ovog ima mnogo prednosti. Pre svega čini čoveka zaposlenim tokom većeg dela dana. Pored toga, navodi ga na konstantno razmišljanje, kako sve uklopiti da izgleda lepo. Međutim, to nekad ume da preraste u opsesiju.
– Na ovaj način upražnjavam slobodno vreme koga imam na pretek. Ispunjen sam kada nešto stvorim svojim rukama. Problem mi predstavlja to što sam postao zavisan, kao neko navučen na telefon. Stoga mi sin često govori da treba da napravim pauzu – kaže naš sagovornik.
Kada je neko dug vremenski period angažovan oko ovakvog hobija, i pritom je stekao bogatu kolekciju, teško je naći motivaciju. Dugogodišnje bavljenje maketarstvom praćeno je gubitkom ideja i kreator uvek postavlja pitanje šta bi mogao sledeće da pravi.
– Ne postoji konstrukcija koju bih posebno mogao da akcentujem. Sve su mi na svoj način lepe, drage i za svaku me veže neko iskustvo. Trenutno završavam železnički most na Begeju. Hoću da on bude deo veće postavke koju će činiti dva vijadukta, tunel i budući orlovatski železnički most preko Tamiša. Posle toga videćemo šta će me inspirisati – zaključio je Branislav Frenc.
