Život je čudo! Svakom novom početku se radujemo, zar ne?! Ipak, skončavanje sve češće biva deo „drugog plana“.
Otuda postaje preokupacija isključivo najužeg kruga porodice. Svi ostali, (ne)svesno, pogled usmeravaju u stranu u čijem vidokrugu nije pokojnik…
Smrt je, baš kao i rađanje, deo života! Međutim, tom činu se poklanja pažnja zavisno od okolnosti u kojoj se društvo i/ili pojedinac nalazi. Za očekivati je bilo da u doba pandemije svi budu manje senzitivni. Nejasno je zašto se odbrambeni mehanizam (pogodan tokom epidemije) zadržava i po proteku vanrednih okolnosti?
Nedavno smo bili svedoci otuđenog ponašanja kolega i koleginica koji su čitav radni vek proveli sa našim Dankom Vrškom.
Većina njih nije došla na sahranu kako bi mu uputili oproštajni pozdrav. Lakše im je bilo da mudruju ili pak (ne)iskreno saosećaju sa porodicom preko društvenih mreža. Očito im je kiša bila nepremostiva prepreka…
Nipodaštavanje mrtvih još očitije dolazi do izražaja na grobljima. Krađa sveća, cveća i druge zagrobne ornamentike kulminira! Šta nam se desilo, pa nam više ništa nije sveto?
Rađanje i umiranje su procesi koje niko ne može prekinuti, pa čak ni licemerni prijatelji ili pak kradljivci sa grobalja…
