Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Krajem prošle nedelje Vlada je usvojila Predlog zakona o budžetu za 2025. godinu i prosledila ga Narodnoj skupštini na usvajanje. Projektovano je da rashodi budu veći za oko 314 milijardi dinara od prihoda. To znači da će fiskalni deficit biti na nivou od oko 3% bruto domaćeg proizvoda. To sa sobom povlači i neminovno povećanje javnog duga najmanje za dodatnih 2,7 milijardi evra, koliko će biti potrebno za finansiranje pomenutog manjka u budžetu.
Prema podacima Ministarstva finansija, javni dug Srbije je tokom poslednjih dvanaest godina povećan za 2,15 puta – sa 17,7 (krajem 2012) na čak 38,2 milijarde evra (krajem jula 2024. godine). Možda i više od ovoga trebalo bi da zabrinjava njegova valutna struktura, budući da je čak 58,7% ukupnih obaveza u evrima, 13,1% u američkim dolarima, oko 6,8% u drugim valutama, dok je „svega” 21,4% u dinarima.
Odnos između javnog duga i bruto domaćeg proizvoda (BDP-a) je jedan od najvažnijih pokazatelja održivosti državnih dugovanja. Ovaj indikator je, za sada, pod kontrolom i iznosi oko 50%, što je manje od proseka (58,5%) koji je zabeležen tokom poslednjih deset godina (2013-2023).
Ipak, važno je imati u vidu i sledeću činjenicu. Bruto domaći proizvod „saopštava” koliko je u toku jedne godine proizvedeno i na tržištu realizovano finalnih dobara i usluga na području Srbije po tržišnim cenama. Reč je o dinarskom zbiru tekućih cena (tzv. nominalni BDP). Kada se ovaj iznos podeli sa prosečnim kursom evra, dobija se vrednost BDP-a u toj valuti. Međutim, BDP iskazan u evrima je statistička konstrukcija, a ne realna kategorija. Što je kurs evra niži, odnosno dinar jači, naš BDP izražen u evrima će biti veći. Posledično i svi pokazatelji koji se u odnosu na njega računaju će biti „bolji”, između ostalih i koeficijent javnog duga. Kada bi, kojim slučajem, došlo do rasta kursa evra, odnosno do slabljenja (deprecijacije) dinara u odnosu na njega, ovaj pokazatelj bi izgledao lošije. Hipotetički, kada bi dinar oslabio za deset odsto, kurs bi bio na nivou od oko 130 dinara za jedan evro. Tada bi, praktično „preko noći”, došlo do porasta udela javnog duga u BDP-u sa 50% na oko 58%, a da se država nije dodatno zadužila ni za jedan jedini evro. Poruka (i pouka) je da države koje se zadužuju u inostranim valutama nikada ne mogu imati pouzdane pokazatelje o stvarnim rizicima usled zaduženosti.
Ono što može biti od suštinske važnosti je koliko iznose troškovi (izdaci za kamate) koje država ima po osnovu svojih pozajmica. Predviđeno je da u 2025. Srbija po osnovu kamata poveriocima isplati blizu 1,9 milijardi evra, što je za čak 19% više nego u 2024. godini. S obzirom na to da je ovaj izdatak 2012. godine iznosio oko 603 miliona evra, proizilazi da se u toku prethodnih 12 godina trošak zaduživanja povećao za čak 3,2 puta. To je znatno više od rasta iznosa zajmova (2,15 puta), što svedoči i o pogoršavanju uslova kreditiranja. Otplata kamata se deli na one po osnovu domaćeg duga, stranog duga, po osnovu aktiviranih garancija i prateće troškove zaduživanja (provizije, naknade i dr.). U tom pogledu pažnju privlači i činjenica da se sve više izdvaja za plaćanje kamata inostranim poveriocima. Od ukupnih rashoda za to kreditorima iz inostranstva je 2012. odlazilo oko 42% (235 mil. evra), da bi se 2023. taj udeo povećao na čak 52% (655 mil. evra).
